Просветни гласник

288

просветни гласник

вђ архитектурћ, вђ музнк!;, вб живописномб и р^зномђ художествахт., и вђ прочихт., какое ни естЈ. новое изобрћтенхе иоказнвамтЂ, или кл. поправлешш чего нибудг. поводђ податв могутт."; при томе је ОрФелин изоетавио само рударство и ,механическхл рукодћлш". ОрФедин даље каже да ће доносити и саставе ,кое служити могутЂКЂ... забавамЂ... ка;ко то увеселителвннл сонетБ1, нравоучителвне иритче, снове, иов-ћсти и другГл стихотворческхк пхитическха.... сочиненха'' (стр. 10—11). То је нрема Мидеру, који такође иомиње „стихотворце" и њихова „сочинешл" која ,бнтв могутЂ и забавннл 1 -, као и »другхд шитическхн сочиненхд... а именно нравоучххтелБпнн притчи, снн, пов г ћсти". Рекавши свој програм, ОрФелин позива на сарадњу (стр. 11 — 12). Прилике српскога листа сасвим су друкчије од прилика рускога, те то место не личи на оно како Милер у два три маха гредом чини тај позив. Као год што Милер обећава да ће дати места руским летонисима и историским документима, тако и ОрФелин хоће да да месга чланцима и ирилозима из српске историје, само што не говори да ће их он дати, него позива сараднике да му их даду (стр. 12). Дајући потребна обавештења и савете сараднидима, ОрФелин се понова сусреће с Милером, и позајмљује његове речи. /Гако ради сохраненхл... бдагопристоиности, — каже наш иисац, — како и чтобЂ отвратити свака противна слћдства, поставлдти не будемо овдћ никаквихЂ лвнбххђ споровЂ, ни чувствите.хЂниа возраженхл на сочинеша другихЂ, нити другос что сђ обидомЂ написатое, проти†кога 6бг годб то персоиално бндо" (стр. 13). То је по Милеру: „Длл сохраненхн благопристоиности и длл отвраЈценш вснкихђ противннхх. слћдствхи, лноситсл не будутЂ схода никакхе нвнне спорн, или чувствителвннл возраженхл на сочиненш другихЂ, ниже иное что сђ обидохо написанное проти†кого бн то ни 6б1ло". ОрФедин наставља: „ А особдиво наблмдавати хоћвемо что 6б1 ничега закону, владћхо1цему государству и благонравхв) нротивно не уносити у ову књигу" (стр. 18). А Милер, говорећи да ће редакција прегледати свачији састав, додаје да ће то чинити зато „что6ђ ничегО закону, государству и бдагонравно... не входило вђ наши сочинент". „А како — наставља Орфедин — ми познвамо кђ овому преполезному дћлу и протче нааге патрхоте, то надамо се что и они не отступетЂ отђ овога нашега устава" (стр. 18). То у некодико личи на један ранији став Мидеров који гласи: „Чего ради просимћ всћхЂ тћхЂ которне присидатв кђ намЂ станутЂ свои трудн, не отступатв отђ сего нашего намћрешн". Најзад завршава ОрФедин пасаж овако: „ В ђ протчемЂ свакому благопочтенному читателк) оставлдемЂ волбностб свакое сочиненше разсуждавати како хоћве, итд." (стр. 13), што у некодико подсећа, по структури реченица, на ова места из Мидера: „ВпрочемЂ вслкому сочинителхо оставдлетсн отвћт-