Просветни гласник

290

ИРОСВЕТНН ГЛАСНИК

рирање бидо тако умерено, да средаи ироценти самоубијстака у задња три деценија диФеренцирају тако рећи само у децимадима, и то чак и у Русији, тамо, где, како је познато, сваки човек има душу, и где ее и отворених и затворених очију најлакже путује у смрт. Значи, дакле, да ученичка самоубијства. о којима се моментално необпчно много мисли и расправља, не чине ни нов, ни обновљен проблем. ни проблем ко.ји би резултирао чисто из наставних и васпитних прилика; него да је то један остарели, увек исти проблем свих културних друштава, породица и школа заједно, који се, као и сви стари и нерешени проблеми живота људског, затрнава томовима расправа и протоколима зборова, док човек свеједнако иде оном нутањом „куда га његов демон вуче". Ђачка самоубијства, зато што подједнако и стално постоје у нај разноврснијим европским школама, не могу се жигосати као искључиво школско зло, него се морају рачунати међу оне многобројне, компликоване последице културног прогреса, којима је корен тако дубок, разврежен и замршен, да се никад неће моћи ни сасвим пронаћи, ни сасвим утаманити. Између родитеља, проФесора и лекара, ови задњи некако највише нагињу томе песимистичком становшнту; и док родптељи траже разлоге у школи, а проФесори у родитељској кући, лекари ирисебно и резигнирано посматрају ту Фаталност као једну од многих неизбежности човечјег живота. •* * Један мој друг из средње школе убио се на гробу свога оца, не оставивши иза себе никако објашњење о узроку своје кобне одлуке. Био је познат као материјално осигуран,* здрав, паметан и ваљан младић, али веома осетљиве и деликатне природе, и с тога се закључило да се само од туге за изгубљеним оцем могао устрелити. — Веома узбуђена и дирнута, испричам тај догађај једном познатом, веома мисленом и скроз хуманом лекару. Он, миран, са оним паметним и сетно резигнираним осмехом добрих медицинара, овако ми је одговорио: немојте одвише узимати к срцу ту трагику; можда је боље што се тај дечко убио пре него што би можда полудео. Вама је, наравно, жао што ја овако говорим и што поричем поезију очајања једне Фине и осетљиве душе, али, видите, медицина то ни у којем случају самоубијства не може без резерве потписати. Први услов нормалности је да човек може да преживи свога покојника, јер иначе би, због разних сродничких веза и осетљивости, читава једна генерација могла да се поубија над једном лешином. Дете, ако је нормално, мора моћи преживети свога родитеља, јер је природни закон да оно иосле њега живи; родитељ, ако је нормалан, мора моћи преживети смрт свога