Просветни гласник

ХЈРНКАЗИ Н ОДЕНЕ

435

жите сувпше строго. 0 томе треба добро да размисле родитељн кад се тиче њихове деце. То је ствар карактера, такта поступан>а. То важ.и н за друштвени жпвот, треба свагда удесити тако да се не раздвајају две сестре, Правда и Благост. Пауннмо се да праштамо, пмајући свагда на уму да онај ко.ји данас нрашта може доћи сутра. у ноложај да се љему нрашта. Али нека тај опроштај ле буде последица моралне равнодушности, која је гора од порока, него онога мушкога и правилнога духа који внди зло, мрзи га, бори се са вим, -по ипак воли човечанство које треба лечити. 0 навикама се но може казати ни довољно рђавога ни довољно доброга ( Навике се не могу ни сувнше покудити ни сувише похвалнти). Рђава, она је нонор; добра је неоцењнво добро. Она није као хаљина која се може свући и обући. она се меша са животом, јединн са крвљу, улази у костн. Зар и сам живот није навика коју су стекли наши претци и пренели на нас? Поједном закону коме је сваки подложан, живети значи примити плод старих обичаја и додатн им нове. Онај који тврдн да нема навика, казује једну бесмислицу. Он би могао нсто тако казати да је неподложан времену и простору. Тиме нећемо да рекнемо да човек не може бити без навика, то би било мало речено: ми тврдимо да се оне никад не могу избећи. Све што ми можемо да покушамо, јесте да стечемо добре навике. Дужност свпх нас састо.ји се у овим речима: Бавимо се својим новим навикама. Не остављајмо случају овако замашну ствар. Побринпмо се да створимо себи један близак (пнтиман) збир обичаја, животно правило где ћемо се осећати код куће и које ће нас подржавати. Иначе ћемо убрзо бити туђинци и скитнпце у недрима овога новога света, резултата толиких напора и бораба. И преображај ће нас затећи једног дана неснособне, заблуделе, изгубљене и из целога тога силнога покрета мп ћемо.стећи само извесан број рђавих навика. Својим наследницима ћемо оставити човечанство поремећено, неснособно да одржи свој ранг. Буднмо убеђени у силу обичаја, нађимо за себе и своје посленике дисциплину корнсну но здравље и матерпјално и морално. Дајмо правила као подуннраче вољн која је увек склона да сиђе са сигурнога пута. Схватимо да (навике) морална својства слободе нзискују више госиодарења над собом но ма кога другога режнма. Сагнимо врат под ослободилачки јарам једнога реда који ће сви поштовати. Што се овога тиче, изгледа да је чежња ка анархији освојила најбоље духове. Они се увек боје да слушају некога (имају, даду себи господара), да се окују. Резултат : неспретност, неуређеност покрета, збуњеност. У јавном и домаћем васпитању, у васпитању самога себе, раснуштеност се ■онажа по рђавим знацима. Ако овако наставимо убрзо ћемо бити нико и ништа. Свака кохезија, свака. снага претпоставља извесну дозу самопоуздања и жртвовања наше личне ћуди. Умети се ограничити, поставпти себи један закон и не прекршити га значн осигурати се од сунротних сила. Живот снлан, здрав, широк н истински човечански јесте по цену вољнога робовања извесном броју правила. Ето то треба схватити и учинити да схвати н околина. Подајмо детињству добре навике, чврсто одржавање; придобиио га за поштовање реда који је ноштовање туђега нрава. Не устежимо се да га нагнамо на дела која, у ночетку наметнута смотреношћу васпитача, може битн н сметају његовим импулсима, али која ће. претворена у другу природу по-