Просветни гласник

НАСТАВА И КУ.1ТУРА

509

Понедеоником изјутра тражи ее од деце да нричају евоје доживљаЈе од јучерашњег дана; на тај начин навикавају се да координирају евоје мисли, да посматрају и да лепо нричају. Постављају их иди боље рећи деца сама иоседају за своје мале стодове и свако од њих изабере своју забаву, једни узимају „тсаз^п", а други дрвене кутије у којима су исечена дрвца са парчетима чохе или коже, на којима су притвр*ђена дугмета, копче, тако да дете покушава да еамо закопчава и откопчава поједина парчета Једна учитељица из Милана рекда ми је како је овим вежбањем једно дете у трећој години научи .10 само после неколико дана да закопчава и откопчава своју обућу. Ово ,практично васпитање" је врдо важно; колико је деце која га нису стекла и која походе основну школу знајући и читати и писати, али која имају међутим посве кукавно држање. Другаеее деца занимају са „со1ошппа" врстом мале куле коју граде од малих кубова који су један од другог све мањи ио запремини. Рачуну се уче помоћу малих мотки, различне дужине, које су алтернативно обележене плавим и црвеним. Почиње ее тим што се све скупе у гомилу. Потом се тражи најдужа мотка или најкраћа и продужава се говорећи детету: „Дај ми још једну дугачку, једну најдужу" или сасвим обрнуто овоме. Мало по мало прелази се на учење бројева и циФара помоћу манипулације са моткама од којих најкраћа која је црвене боје представља 1, а једна дужа, црвена и плава. представља 2, и т. д. Мали, врло енгиниозан бројач, подељен у преграде, допушта да се поређа известан одређени број малих нггапчића према циФрама које носе на себи. Једно друго вежбање састоји и у томе: да ее узме неколико од ове деце, да им ее нареди да узму из једне кутије превијену хартију на двоје која на себи носи исписанп број и затим их замоле да узму са једнога стола онолико куглица или прутића, колико је назначено на оној хартији. Ова се игра врши у највећем миру и тајанствености; свако се дете чува да гласно изговори свој број. Дете које је случајно извукло хартију, на којој је записана нула, предмет је који изазива веседост и код својих другова и код њега самог. Друго једно вежбање, градација боја, намењено је да детету створи тачност у погдеду. Пре свега, да би се дете упутидо да разликује боје, еваку понаособ, ставља се преда њ шест свилених куглица две пдаве, две црвене и две зелене; узме се једна од ових кугдица и онда се каже детоту: „Нађи ми исту овакву куглицу"; кад је наетавница убеђена да дете тачно раздикује боју од боје, онда му се дагано и тачно каже и њезино име, После овога каже му се: „Дај ми плаву, потом дај ми црвену"; треће вежбање састоји се у томе што ће му се рећи : „Која је ово боја". Ово троструко вежбање је „вежбање вида, учење речи и вежбање меморије".