Просветни гласник

536

ИРОСВЕТНИ ГДАСНИК

ро1нто у Швајцарској, чнњенн су онсежнн и трајни покушаји, и онн су иоказали врло добре ресултате. У некнм севернонемачким ннтернатима као да је већ добрим делом остварена ова идеја о самоваспитању. Тако је у реФормној реалној гимназијн „Миз1;егзећи1е" у ФранкФУрту на М. Главно је начело, ученици два најстарија разреда (прнманци) самн утичу на млађе другове. Само у случају тврдоглавог упорства, нли ако се деси машта, што би могло штетно утицати на остале другове, ваља се обратити разредном старешини или директору. Директор је потпуно задовољан ресултатнма ове уредбе. И кад ова уредба показује тако лепе плодове у једној тако велпкој школи „(Миз(;ег8сћи1е" нмала је 1910. год. око 600 ученика), морала би у интернатима, кад би се подесно нрименила, извесно имати велики значај за социјално васпитање. Надзор у дворници за ручање и вечеравање, у соби за забаве, у куглани, у врту, на игралишту, одржавање реда у собама за музику, у соби за књижницу, у болесничким собама, надгледања нужника, могло бн се поред редовних надзорника, који свуда не>. могу стићи, поверити старијим васпитанпцима, нарочито приманцима. Указано доверење било би им за увек моћан нодстицај, да се доказују достојни новерене нм службе и да увек буду свесни на се примљене одговорности. Тако би се интернати схватали не као тамнице са бирократско-доктринарском управом н надзором већ као удружења, која се на крају крајева одржавају добром вољом свих ученика. Једна од најтежих оптужаба нротнву интерната јесте тврђење, да се у сваком заједничком становању више лица зло брже развнја но добро. Истина је, да се погрешке и пороци, кад се већ појаве у васпитном заводу, брже и јаче шире; јер младеж, којој характер још није очвршћао, лакше је подложна утицају околине. Због тога мора бнти сталне и веома строге пажње у оваквнм заводима, и дужност је заводском директору, да енергично поступа и казнама и другим средствима иомогне победи реда и аукторитета. А за то ће му бити највише захвални баш добри васпитаници. Од погрешака код пансионатских ученика X. је у својој пракси нарочито запазио: незадовољство, опорост у тону н нонашању, оскудицу искрености и љубавн према истини, склоност ка ненослушности и упорству. Најчешће зло је незадовољство храном. Младићи, којн су пре ступања у завод бедно живели, трпели сваку невољу и оскудицу у породици, по некипут понашају се са таквом арогантношћу, која је унраво у супротностн са оним, што они дају за заједно издржавање. Можда је раније и било повода за ово, алн сада у свима заводима ученнци добију доста и добре хране. Па ипак је X. имао прилике видети, да ученици нису задовољни оном истом храном, коју су њихови старијн добијали и с апетитом јели. И то су по правилу бнла деца нз оних кућа, где је вероватно тек ретко изношена на сто тако добра и крепка храна. Због свога неискуства и тежње да се покажу као велики људи они мисле да своје другове тиме увере, како су код куће научили добијати само одабране посластице. А ово незадовољство не простире се само на јело и пиће већ и на сваки одмор и уживање: те слободно време не траје дуго, те допушгење за нушење даје се сувише штедљиво; добија се врло мало изласка у град; позориште, концертп и предавања не посећују се довољно често; излети се врше сувише ретко итд. Погрешно би, наравно, било попуштати овде, најбоље средство да се дух незадовољства прогна јесте, да се сами тачно држимо нрописанога реда, да будемо хладнокрвни и да овда онда призивамо по кога незадовољника на разговор у четири ока.