Просветни гласник

ПРИКЛЗИ И ОЦЕНЕ

535

хера. да они у истини носхану личностима. Погрешно би и бесмисдено било тражити иотпуно нотискивање сваке индивидуалности, не смеју се људи стварати по шаблони, васпитаничке склоности су различне и ваља се старати, да се оне развију, докле год нису супротне моралним заповестима: али исто тако треба борити се против претеривања у индивидуализовању. X. се слаже са доиста разборитим педагогом Минхом (^. Мипсћ, СгеЈв! Аез ЕећгазШз, стр. 283), који вели: „Није реч о том, да се размажени још више мазе, да се сувише осетљиви нежно штеде, да се немарннма, тврдоглавима, неуреднима и незграпнима признаје њихова особеност. Али интелектуалном темпу појединца већ се мора поклонити нека пажња, не мања мери његове опште нервне снаге и утолико извесније нарочитим мањим телесним недостацима или слабостима, али и нарочитим подобностима, корисннм склоностима и интересовањима". Према свему овомв није недостатак васпитнога завода, што довољно не води рачуна о индивидуалним склоностима, већ се пре може рећи да заједничко васпитање у јавним заводима имаде ту вредност, што се овде сваки појединац ставља пред неку врсту гвозденог закона једнакости и што је њему неумољиво потчињен. Даљи прекор интернатима обухваћен је овим речима: „Заједнпчко становање васпптаника најразличнијега доба узраста у истим просторијама и по истим законима искључује унапред могућност успешнога васпитања". Овај је прекор оправдан. Доиста, мало се разлике прави међу сасвим младим, старијим и одраслим васпитаницима; подједнако правило обухвата гвозденом снагом све становнике у заводу. Свакојако не би требало једно мерило примењивати на 10—14 годишњег дечака и на 16—20 годишњег младића. Сви устају у једно исто време; у вече морају сви за одређено време учпти што је задано, израдити писмене задатке, а јутро је само за понављање; исто је тако и увече са одласком у постељу. Према уређењу у баварским заводима млађи ученици имају много времена за учење; кад сврше посао, они по природи својој не могу седети мирно, те или траже да пзађу, или, ако остану, праве неред, забављајући се како год. А ово све због тога, гато иони морају провести у учењу исто време као и они из најстаријега разреда. Ну X. мпсли, да не би било сувише тешко извршити промену у овом. Распоређењем времена према узрасту васпинаничком врло много би се учинило и за здравље и за дисциплину код њих. X. додирује овде још једну ствар. У проппсима за интернате нигде се, колико он зна, не помпње, да би за вођење надзора требало узетп и старпје питомце. А ово би био први корак за самоваспитање васпитаничко, које би баш у интернатима могло имати еминентан социјални значај. Кершенштајнер (Сггип(Нга§еп (Зег 8сћи1ог§ашзаИоп, стр. 223) с правом тражп, „да цео наш васпитни систем не оснивамо као до сада на неповерењу већ на поверењу, да дакле самоуправљању (8е1ћз1;ге§1егип§) ученичком дајемо много више прилике но досада". Минх (ХикинДзрМа^о^к, стр. 239) поздравља као радостан успех новога духа, што се место потпунога разилажења васпитача п прималаца васпитања налази шта випе органско спајање и обилнија поступност, што се нарочито више цени васпитачки значај васпитаника веће вредности и њиме се впше користимо. X. замишља баш у интернатима најлепши рад оваквих старијих васпитаника, који би комагали васпитаватн м.аађе чланове завода; овај саваспитачки рад, који би био на добро и целпни и појединцу, не би смео бити овда онда, спорадичан, већ редован и сталан. Проблем узајамнога васпитања већ и раније је познат; у најновије време у Америци, за атим и у другим земљама, напросвбтни гласник , I кн,., 5 св., 1912. 36