Просветни гласник

708

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

организама, па с тога имају мало иетреФаката а у мдађим сло.јевима има много петреФаката за то, што је у доба љиховог стварања бидо више животиња и биља. — Потоп је био само докалан а не општи. Својим тачним проматрањима на многим путовањима Б. де Мај е је надмашио многе претходнике и савременике, и учинио знатну услугу геолошкој науди; ну неке његове хипотезе о прошлости и будућности оемље немају научнога основа. Али изгледа, да на ова нагађања ни сам он није озбиљно полагао, јер их је посветио чувеноме лакр■шјашу Сирапо де Бержераку који је написао „Уображено путовање на Сунце и Месец". Међутим, де Маје је направио велику сензацију а утицао и на самога БиФОна баш својим хипотезама и теориским поставкама, док су његова тачна проматрања остала мање позната. Много срећнији прилог за Теорију Земље дала је Француска седамнаестога века у Космогонији Декарта (1644). Овај знаменити философ замишљао је да су Земља и небесна тела створени из исте материје и на исти начин. У почетку се Земља у виду лопте издвојила из опште праматерије; била је прво сва усијана, па јој се после површина хладида, а језгро јој остајало уеијано. Око усијаног језгра искуиљене су грубље и теже материје, а изнад њих су лакше материје, од којих знамо да је сасгављена садашња земљина кора. — Полаганим лађењем централна се маса прикупља, то изазива контракције и дислокације у кори, те тако постају неједнакости на површини, узвигаења и утолегнице, па дакле континенти, брегови и басени водених резервоара. — Централна топлота сузбија натраг воде које с површине у дубину пониру, а у пукотине убризгава металичне материје. Декарт је допуштао мисао, да у земљиној унутрашњости може бити и локалних извора тоилоте услед великога трења при дислокацијама нли услед запаљења горљивих материја, и да се тим ироцесима могу објаснити неки земљотреси и вулкани. Декартову Геологију прихватио је и разрадио Дајбниц, о коме је већ раније било речи. Она је била основа и за Кант - Лапласову хипотезу, која је ушла у модерну Геологију. У другој половини 18 века јављају се у Француекој два оснивача иозитивне Геологије, Гетар и Демаре, а изнад њих блиста име БиФона, који је радио на теорискоме делу нагае науке. Гетар (1715—1786) је прво био ботаничар; а после је геологака питања обрађивао више но ико, што сведочи преко двеста чланака и неколико великих списа о њима. — Прво је изишао на глас списом у коме је изложио своја нроматрања и погледе на геолошки састав терена у англопарискоме басену, јер је он први приметио, да се терени