Просветни гласник

49*

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

745

Б) Питања аостављена родитељима 1) Мислите ли да се опшхе здрав.ве вашег дехета побољшало? Јесте 155; нема разлпке 2; није добро 2; 2) Једе ли дете вигае но нређе? — Једе 137: нема разлике 16; једе мање 3; 3) Има ли школа у чистом зраку утицаја на његов сан? — Спава боље 121; нема разлике 32; не тако добро 3; 4) Изгледа ли дете веселије? — Изгледа 147; нема разлике 9; 5) Да ли је дете нослушније? — Јесте 103; нема разлике 38, мање је послушно. У овим школама је овај распоред часова: (в. таблицу стр. 746.). Васпитни рааред — ВсћеШ — Нема корисније истине за учитеље •— ирииравиике, но гато је потреба да васпитање постави на дечјем знању, да постави педагогију на психологијн. Али нема такође истине која би га више збуњивала од ове. По тешкоћи нознавања почетник мери и ону тешкоћу рада н збуњеност коју ускоро ггсихологија уноси у његов дух, окреће се у неодлучност кад све треба да примени у практици. Еао што је спољашњи живот несравњено простији од унутришњег, којијеизвор, као што су радње простије од мислн, тако је и вештипа простија од науке која јој је основа, а тако и васпнтање од психологије. Да се ради по науци треба оставити аналпзу за синтезу, то ће рећи кондензовати у једну једину Формулу сва наша знања и у један прост покрет ову једину пдеју. — Млад се учитељ тстеже што му се чини да прима више иослова врло разноликих, али онај који има тачан иоглед на свој позив налази таленат са нотпуном ведрином т тврђењу да има само једну једину Функцију чија се Формула створена језиком неонходпо аналитичким решава у једном једином правцу: не пружати никакву наставу која не 6и била васпитање; не иружати никакво васпитање које не 6и почивало на настави. Васиитање нпје посао придодат другом ком нослу, већ русплинута светлост кој-а проистиче из свих свакодневних лекција; оно природно пронстиче из стварп добро посматранпх, пз вежбања добро днсциплипованих, из обичног напредовања једног разреда који се добро води. Да буде васпитан живот школски треба пре свега да буде жнвот, то ће рећн топал покрет целога бића а не оншта индиција скривена под пљуском п лармом речи. Специјални обичај школског живота своди се на два чиниоца: пример и подражавање, правило и примена, то ће рећи на радљивост учитељеву и на радљивост ученикову. Учитељу није довољно изнети слику, већ треба да покаже иример, а пример је неодложно по^ребан јер без њега сви пропнси су као н ветар, али кад је опет усамљен личи на атлету међу слабима: дивљење његовој сназн не увећава и њихову. Добро дисцпплипован жпвот каквог учитеља пма праве делатности на његове ученике само тако ако управља њиховим животом и ако утисне не у њпхову меморију већ у њихову интелигенцију и њихову вољу успомену, чија стародревност увећава садашњост и која се зове навиком. Стварајући њихову свакодневну радљивост по својој унутрашњој дисциплини, нагонећи пх да претворе у актове његове прописе вешт учитељ чпни да се користе његовп ученици. саонштавајући им сам на тај начин своју пажњу, своју методу, оно чега има најбољег у себи, све оно што је, кад се налази пред онима према којима има само дужности. Говорећи врло мало и не рекавши нпшта од онога што не треба да буде урађено учитељ ствара у