Просветни гласник

752

просветни гјаоник

око двадесето годипе, није могао внше бити мерен обичном мером. Тада још он је доиста постао силно обузет унутрашњом мисли, оном десиотском мисли ко.ја савија рамена и обара чело ономе код кога станује. Непажљпво нрема призорима стварности, свеколпко његово биће предаје се овој ћутљпвој хармонији апстрактних идеја, које наш разум без ларме, без гурања, обухвата ритмом свагда правим, који се никад пе ремети. У двадесет четвртој години ум већ оптерећен открићима, инаугурише серију његових многобројних публикадија о најтежим и најновијим проблемима математичким, изазивајући дивљење и чуђење код најчувенијих научника европских. У тридесетој години катедра онште Физике, коју му је поверила Оорбона, пружила је његовој истраживачкој моћи ново поље: у почетку је ревизпја општих принципа експерименталних наука, принципа очувања енергије, Карнотовог принципа, нтд,; но том исцрпно проучавање онтичких Феномена и још непоузданих односа између светлосног етера и материје; напослетку сасвим нова меканика, ироизишла из тајанствених радијација и концепција које оне сугерирају о конституцији васељене. Но дело које можда носи најдубљу ознаку његове оригинадности ко.је би било довољно да му сачува бесмртну славу јесте његова Небесна мек&ника. На овом домену Њутн и Лаплас бплп су само нстраживачи; али Поенкаре је био онај којије прекопао доњи слој и нодигао варопги. Мека" ничка сталност нашег сунчаног система била је вечити проблем којим се занимао целог века евог.1. Закони небеске гравитације допустише математпчару да израчуна за један век, за два века, итд. ефемериде, што ће рећи иоложај земљин и разних планета у односу према сунцу. Но наш сунчани свет да ли ће за навек сачувати исти изглед или ће се променитз? Кроз сто хиљада година, на иример, да ли ће наша земља бити знатно ближе или знатно даље од сунца но гпто је то данас? Да би одговорпо на то питање славни паучпик утрошио је ризнице геиија, створио је нове методе. Може се рећи да пре њега пикад ниједна наука није ишла тако дубоко својнм истражпвањима, пити је више издигла оправдани понос своје зграде. Исто тако као што се сав нредао да исппта будућност, исто се тако упорно иредао пзучавању нрошлостп наше васељене. Пре неколико месеци објављен је његов рад о космогонпјским хппотезама; са својим укоченпм Формулама, својим прецизним текстом, својом искреном несигурношћу, која јој служп као закључак, ова је књига за оне, који су подобни да је читају, једна од најузбудљпвијих које су икад досад написане. Поенкаре није био само велпки стваралац у позитивним наукама. Он је био и велики филозоф и великп писац. Понеки од његових аФоризама чине да помишљамо на Паскала: „Мисао је само муња између двеју дугих ноћи, али та је муња бага све". Његов стил одаје само ход његове мислп: кратке и схватљиве Формуле, иарадоксалне кадшто кад се издвоје, уједињене брзим објашњењима, која избацују лакше појединости да кажу само оно што је битно. Површне критике тога ради су му и замерале да је без везе. Тако исто погрешпли су извесгш коментаристи који су веровали да виде трансцендентални скептицизам у његовим критичким проучаван.има принципа научних. Како да нема вере у пстпну онај који је написао: „Истраживање истине треба да је циљ наша актпвпостн; то је једини свршетак ње достојан". Његова ФилозоФија рационалних наука живеће дотле доклс живе и његова открића. Скуп математичких паука пзгледао му је као неко непзмерно оруђе