Просветни гласник

784

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

На ова стратиграФско-тектонска разматрања наишао је Мичел поводом штудије о узроцима земљотреса, коју је пак израдио поводом Лисабонскога труса. Трус је овај био предмет многобројних раснрава, ади је Мичелова бида најважнија међ свима иубликованим у разним земљама на разним језицима. Трусови постају, мисли он, кад се велике количине воде снусте до огњених региона и ту у експлозивну пару претворе. Трусови су чести у близини активних вулкана. Трус се распростире или као дрхтавица или као талас. — Подземна ватра може да се јавља где се ужегу масе пирита. — Прве експлозије водене паре компримују најближе слојеве, затим се шире до површине која завибрира при чему се чује и подземна тугњава. Таласи су најјачи код центра удара, затим слабе до иовршине. — Земљотреси су чести у плашшама. али подморски имају много веће распрострањење. — Центар труса лежи ириближно код пресека линија повучених управно на трасу заталасаних места. Дентар Лисабонскога труса лежао је иснод Атланскога Океана и то на дубинп од једне и по до три миље. — 'Грусии удари могу се понављати. — Трусни таласи иду кроз целу земљу, а на површини се маниФестују прво на месту најмање удаљеноме од центра. Овим разлагањима о земљотресима Мичел је заслужио име великога претече модерних сеизмолога. Највећи енглески геолог осамнаестога века био је Џемс Хутн (1726—1797) јер се може рећи да од њега датира модерно схватање теориске Геологије. Он се. истина, обично истиче као ше® и организатор једне геолошке партије, партије илутониста, која све појаве на Земљи приписује утицају ватре, на супрот Вернеровом нептунизму. Али ћемо се из излагања његових ногледа уверити, да он није био тесногруди партизан већ објективни критичар и оштроумни нроматрач и тумач. Хутн је био доктор Медицине; неко време бавио се Правом, Философијом , Хемијом и Агрономијом; али је век свој посветио проматрању и штудији геолошких предмета. Писао је мало, унраво само једно дело: Теорију Земље, али се то дело и данас убраја у најкласичнија дела наше науке. Дело није било довољно књишки разрађено; наштампано је било у издању једног ученог друштва, скоро састављеног и мало познатог; а и сам назив опомињао је на претходне списе ненаучне и неозбиљне. Са тих разлога остало би дуго незапажено, да се у њему није сузбијала теорија већ славнога Вернера. Слава немачкога противника пробудила је интересовање и за енглескога критичара. Без тога би многи исправни назори Хутнови остали још дуже у тами, ако и због недостатка онако великога броја ученика и обожаваоца као што их Вернер имађаше — не би за науку и сасвим проиали. Једини је био Џон ПлеФер (Р1ау1'ауг), који је својим Илу-