Просветни гласник

820

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Марко је кршио руке, а на лицу му се огледала дубока туга. Ја се већ бејах прибрао: — Нећу те нитати шта је Павле рекао господану директору, јер то би било врло ружно. Ни ти ниси учннио никакво добро што си дошао да ми то кажеш. али ти праштам само за то, што ти је намера била добра. Ја нак, као наставник, нећу никоме ништа рећи од овога што си ми рекао, јер ја не смем чинити погрешке, које код вас треба да лечим. Твоја савест, Марко, већ ти је показала, до душе, нејасно и неодређено, али ти је тек показала, да ниси учинио никакво добро дело, кад си дошао да ми оно кажеш. То сведочи ова твоја садашња забуна. Кад постанеш зрео човек, онда ћеш то и потпуно разумети. А сада иди, и, ако си себи добру рад, никад впше да ниси урадио оно, што си данас урадио Марко оде, тужан и оборене главе.. — Мени је, наставља колега паланчанин, од тада, постало загушљиво у тој гимназији. Како је већ био ту крај године, свршим школске послове на миру, не казујући ником ништа. 0 распусту, у министарству, чудили су ми се кад сам тражио премештај, јер сам одлазио из једне од бољих паланчанских гимназија.... — Ето, заврши колега паланчанин, како је тешко и деликатно нитање, које је покренуо г. директор. Његовој правилној расправи има неизмерно много сметња. Ту је, пре свега, неједнакост гледишта код наставника на то питање; ту су вам разлике у темпераменту код наставника и ученика; ту су прилнке у којпма живи школа, домаће васпитање ученика, и чнтава маса других чињеница Свакоме регаењу тога питања, са више или мање основа, могу се чинити приговори. То питање не даје се стварно решити ни најисцрпнијпм расправама, нити каквом дубоком аргументацпјом, ни законима п уредбама. Њега може, и ако не потпупо, а оно бар у довољној мери, решити само удружена, пскрена, добра воља наставничког кадра, ПроФесорскога Друштва. У држању наставнпка према ученицима мора се, поЈепз уо1епз, много оставити темпераменту наставникову, његовој савести, његовим схватањима. Па ипак, паметнпм, другарским разговорима, расправљањем и међусобним обавештавањем, дају се поставити бар здраве основе решењу тога питања, које ће, без сваке сумње дочекати своје време. Могу се, на прпмер, по другарском споразуму, нз школе потпуно искључити, неприлични и школе недостојнн изразп: „стоко с< , „будало", „мечко", „марш на место", и т. д. Може се осудити, општом, другарском одлуком, педа.нтерија у оцењивању ђака, џелатска строгост у оцењивању њихових кривица, вребање њихова незнања, слађење прпликом давања слабих оцена. Општење наставника са ђацнма мора имати карактер родитељског оппгтења са децом ? без мажења и ласкања, али и без осорљивости. Такво онштење не треба избегавати, него тражити и искз: ишћивати га. — Све те ствари, разуме се, заврши колега наланчанин, не могу се извршити путем учених књига и расправа, путем закона и уредаба, путем директорских наређења. Њих може извршити само удружена, добра воља самих наставника, њихова љубав према наставнпчком позиву, п према омладпни, која има да понесе будућност овога народа и ове државе * Наста кратко ћутање. И старије и млађе колеге пажљиво су слушале разборита разлагања колеге паланчанина. Ми, који смо знали да, у гимназијп у којој ради тај човек, до пре неколико година, није било других