Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

819

— Шта несаслушана! дрекну проФесор математике. Хоће он да је нешто бољи од нас!... Према колегама учтив, нонизан, нажљив, а овамо, иза њихових леђа, нодлива им воду и шурује са ђацима!... — Можете замислити како ми је било у тај мах. Тада сам тек разумео по неке мрке погледе тога човека, његове сарказме, које паланчани тако згодно крсте Ђ иришивањима а ... Сад сам тек видео да се све то односило на мене, а ја о томе ни слутио нисам!... Тада ми први пут у одређенијој слиди изађе пред очи сва тегоба светлог и узвишеног, али мучног наставничког позива — Али, настави колега паланчанин, није се на томе застало. Мене је дубоко болела неираведна осуда и неповерење мојих колега, али сам се тешио уверењем, да знам да добро радим, и да ће њихова заблуда, на крају крајева, морати да падне. Радио сам и даље како сам био започео, али на махове, у тренутцима преморености, питао сам се : „Ама, збиља, да ја пе грешим?... Да моје колеге немају право?.,.." Али би ми се, код тих питања, сва савест, сва упутарњост узбунила као под ударцем од камџије, и одговорила би: „Не, не; не може бити рђаво оно што ти радиш", јер немаш намере које ти злоћа подмеће, јер су ти намере искрене и чисте"... — Радио сам, дакле, и даље како сам бпо започео, али су ми, на махове, тешке сумње мучиле душу. Једнога дана, по подне, радим ја тако у библиотеци, кад у собу упаде Марко П , ученик VII. р., један од бољих ученика, а друг онога Павла, коме сам био опростио што се није био спремио. — Шта је, Марко, запитах ученика, који бојажљиво застаде. Данас није четвртак, дан за давање књига. Шта желиш, дакле?... —• Ама, нисам дошао за књиге, господине. Него, онако, хтео сам нешто друго да вам кажем, ако ми обећате, да се нећете наљутити на мене.... — А ти, што долазиш к менн са оним, што мислиш да ме може наљутити?... добацих му озбиљно. — Ама, није због мене... ни због вас... него, онако, да се не наљутите.... — Да видимо, шта је то, рекох одлучно. — Знате, отпоче Марко збуњено, ја и Павле ломимо се већ недељу дана да дођемо да вам нешто кажемо, па нас то просто мучи... Павле не «ме никако, па сам се ја најпосле одлучио — Па, добро, деде, да видимо да ли си се паметно одлучио ? — Знате.... отпоче Марко запињући, господин директор звао Павла у канцеларију, па га питао И ђак опет запе. — Па шта га је нитао?... Да Павле није што погрешио ?... — Ама, није, господине, оиет поче запињати Марко, а у лиду је бледио и црвенио. Осећао је да је нешто врло ружно оио што ће ми рећи. Ја разрогачих очи: — Па шта га је питао? — Питао га, молим господине, о чему ви разговарате с нама кад идете у шетњу ?.... Да ј'е гром треснуо преда ме, не би ме толико запрепастио. Зажмурих, јер ми се смрче пред очима. Преда ме су излазили колутићи црвени, жути, плави и зелени, и, како бејах устао, прихватих се за столицу, да не <шх пао просветни гласник , II вн>., 8 св., 1912. 54