Просветни гласник

818

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

их ириближим себи, да им улијеи повереше. У школи, на часовина, трудио сач се свом снагом, да им будем што јасннји, да им што више олакшам разумевање онога, што сам им иредавао; на дежурству, био сам једнако међу њима, храбрио их на игру и кретање, јер сам опазио да се нешто снебивају предамвом; на саветским седнидама трудио сам се да проникнем у природу кривица, за које су имала да се суде — деца, и доста пута, правдањем или ублажавањем ђачке кривице, наљутио и директора и своје колеге. Кад бих пошао у шетњу, у поље, па срео кога од ученика, позвао бих га у друштво, отпочео разговор с њиме, распитивао га о његовој кући, о родитељима, у опште о приликама у којима живи. Дете би у први мах показивало знаке чуђења, одговарало кратко, уздржљиво на мо.ја иитања. По том би слободније улазило у разговор, и шетња се завршивала исповешћу о жељама и надама за будућност. Могу рећи, да ми је то много помагало у мојем послу. Деца су ме збиља. волела. Кад сам једном прозвао једмога ос.редњег ђака да говори за оцену, он се сав запламти у лицу, иа ће ми рећи: „Молим вас, господине, немојте да мп дате слабу оцену. Данас нисам стигао да се спремим. Сутра ме питајте, и цените ме најстроже". Изненадила ме храброст, којом је тај ученик признао да није извршио своју дужност и рекао сам му: „Добро, Павле, нећу ти данас дати оцене само за то, што си тако отворено признао своју погрешку. Ви, ученици, треба да знате да нама, наставницима, није до тога, да дамо што више рђавих оцена, него да вас што боље научимо Али ни ви, ученици, не треба да заборављате, да је штетно остављати за сутра оно, што је требало данас урадити, јер сутр а ће имати своје послове, своје задатке". „Нећете ми веровати, али уверавам вас да је то истина, —■ ђаци нису злоупотребили моју „доброту", која у ствари и није била доброта, него прост наставнички рачун, који се показао добар.... Говорнлш мало застаде, а ми остали, ћутали смо и размишљали. —• Да видите само шта је даље било, настави колега паланчаннн. После извесног времена у служби, осетпо сам неко туђење старијих колега; што се директора тиче, он је увек показиво озбиљно, строго, намрштено лице, према наставницима и према ђацима, те његово држање нисам ни узпмао на ум. Али ме је болело извесно туђење колега, и ако сам се свом снагом трудио да, иажњом и предусретљивошћу према њима, освојим њихово поверење. „Шта ли то могу имати против мене"?... мислио сам много иута, али ни на крај памети није ми долазило да бар из блпза погодим узрок. Једнога дана радио сам у библиотеци, која је одмах до проФесорске канцелари.је, и после часова читао једну врло занимљиву књигу. ПроФесори, како је који долазио с часа, бапали су каталоге на сто, облачили горње капуте и одлазили. На све те обичне појаве нисам ни скретао пажњу, осим што би ме лупа каталога о сто тргла из мисли. На једаред, доире ми до ушију овај разговор: — Море, шта ли то хоће овај наш шврћа, што онако много шушка са ђацима?... Бог и душа, то је неки Пелагићевац, а ако баш то није, мора да је неки црвењак!... То је говорпо проФесор математике. — Хоће човек јевтине, ђачке поиуларности, добаци заједљиво стари латинап. — Не осуђујте човека несаслушана, упаде им у реч наставник природних наука, човек једва 4—5 година старнји од мене, који је у брзо положио проФесорски исиит, постао проФесор, срећно се оженио, и улазио на сав мах у живот у паланци.