Просветни гласник

НАС1АВА И КУЛТУРА

817

нијим годпнама. У породндама, у којима има внше деде, дажљнви родитељи л орају се нада све старати да не повреде тај осећај код своје деде, да сво1 'им неодмеренпм, неразумним и неправичним држањем не изазову код њих најстрашнпји, најружнији људски осећај, завист. У школи, разборити II свесни наставниди, морају тако исто, нарочито на то пазити, јер они су духовни родит ,'Љи својих ученика. Јер, знате лн шта сте урадили, када сте благим одењивањем рада и погрешака одличних ученика, изазвали онај пронични осмех код осредњих и умно мање даровитих ђака?... Еазали сте већ одраслијим младићима оно исто, што неразумни родитељи кажу својој деди неједнаким дељењем родитељских милости.... Убнли сте им веру у лравду, сишли сте са узвишеног пједестала наставничког, приказали сте им се у ружној светлости слаба пристрасна, грешна човека, открилисте им код себе слабост, коју никад не може да опростн урођени људски осећај правичности... То је чисто ваша, ваставничка штета, и, будпте уверепи, она није мала.... Али, много већу, управо неизмерно велику штету учинили сте оним осредњим и слабијим ученидима. Убили сте нм веру у правду, изазвали сте код њих осећај зависти и мржње, створили сте им философију живота, која ће за њих бити штетна, а за друштво и његове интересе, просто убилачка. Место Фаланге здравих, нормалних људи, убеђених у моћ правде и права, поузданих у своју снагу, чврстих у здравим уверењима која им је школа дала, — дали сте друштву гомилу пакосника, интрнганата, штребера, људн које, пред њиховим личним интересима, и пред приликом да те иитересе остваре ма и неморалним и недодуштеним путевима — никакав обзир неће зауставити.... Пред огромним злом, које тако ногрешно држање наставниково наноси и друштву и ученицима, зар не би била са свим оправдана питања: Да ли, у опште, вреди и одржавати школе, пз којих избија толико зло за друштво и за нојединце ?... Да лн корист, коју даје оно мало наставе, није просто једна ситница према величини зла, које из њих излази?... Да ли, најпосле, у опште, вреди и жртвовати што на школе, које могу даватн добре савете и упуте, али које дају тако скандалозно рђаве и штетне примере? — Када смо већ код питања о држању наставника према ученицима — питања које је, по моме најискренијем уверењу, једно од најважнијпх и најделикатнијих питања нз области школскога васпитања, — рећи ће дпректор, човек који је уносио и душу, и срце, и сву памет своју у свој школски рад, а који је идак, по злом удесу судбине, трагично, врло трагичпо завршио и своју каријеру, и свој живот —• допустићете да се и ја умешам у то питање. Слушао сам од искусппјих наставнпка доста пута замерке, што су наши наставници и сувише крути, затегнутп, удаљени од ђака, и што своја општења са њима ограничавају на послове службене дужности. За немачке дроФесоре, на дример, тврдили су ми ти људи, да одржавају интимнију заједницу са својим ученицима, да разговарају са њима и о стварима ван школскога рада, и долазе у чешћи додир. На тај начин, наставници постају као старији пријатељи својих ђака, повереници њихових мнсли, тежњи и осећаја, п тражени саветиици у питањпма савести. Од свега тога, наравно, може бити само користи за ученике, како у интелектуалном, тако и у моралном погледу. Па ипак. заврши директор, — насмејаћете се мојој иростоти, — ја још нисам дошао до деФинитивна решења код тога питања. — Па, прилично је тешко и наћи поуздано и једино решење томе пихању, добаци колега из унутрашњости. Као млад наставник, ја сам свом душом волео свој наставнички позив, и своје ученике; трудио сам се да