Просветни гласник

816

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

бранптељ, — ја бих му се у очи насмејао!... И верујте да и дан дањп, кад се сретнем с тим некадашњим дететом, а сада зрелим, разборитим и вредним човеком, мене, као нроФесора, обузме неко неодређено, али довољно интензивно, осећање стида.. На тим примерима. господо колеге, као и на многим другпм, уверио сам се о правој вредности наших проФесорских погледа у будућност наших ученика Ту чича 'Бока заћута, а и међу нама наста тајац. Знали смо колико су истините биле речи старога. нам колеге, и колико је његово суђење увек било правично и искрено. — Впдите, наставп чика Ђока, рећи ћу вам нешто, што вам, можда неће за овај мах бити по вољи, али што ћете кад тад, ма и онда кад преко мене нарасте трава. иризнати као истину. Ми, ироФесори, врло лако падамо у заблуду, да се „заљубљујемо" у даровитост нојединих наших ученика. Еад неко од њих већ стече и глас и име добра ђака, онда се његовп одговори блаже цене ного одговорп осталих ученика; евентуално незнање таког ученика оправдава се лако, по некад чак и без његова. правдања; његове погрешке праштају се лакше и цене блаже, него погрешке осталих учепика. Једном речи, такав ученик добија аовлашИен положај у школи. која треба да буде као најидеалнија република, и у којој треба да владају у иуном јеку, иравда и истина, које једпно могу дати народу врсне синове, чесгите раднике и узорите родољубе — Кад бисмо ми, наставници, били свесни зла, које чинимо неједнаким држањем својим нрема. ученицима, руководећи се у томе успехом ђачкпм у оно мало наставе што им пружамо, ми бисмо се тога чували као од ватре. Претерана благост у оцењивању одличнпх ученика, у суђењу о њиховпм поступцима, пре свега, од штете је тпм самим ученицима, јер их иоквари, размази, олабави у вршењу њихових дужности, и код њих створи уверење. да они имају право очекивати, да се тако свуда са њима поступа. Представите себи ступање у јавни живот таких ученика, њихово разочарање када наиђу на оштрије и праведније суђење о својим делима, њихово очајање у тренутцима, када се, у њиховој јавној служби, њихов добар рад криво ценп (а и тога доста пута бива у животу), њпхову неспособност да то схвате као обичан удес жнвота, и да се противу тога боре, храбро и са уверењем, да добар рад, на крају крајева, мора победнти. Маса тих даровитпх, у тколи мажених ђака, пропада у животу, јер им је школа о њему створила погрешне нреставе, до душе не непосредно, него посредно, навнкнувши их на предусретљивост, које нема увек у животу. Сва даровитост њпхова сурва се пред суровим лекцијама жпвота. Спага за борбу, неразвијана за времена, одсуство правих познавања о животу, одведе такве ученике, у борби живота, или поразима и пропасти, пли скретању са правих путева, што је толико псто колнко п пораз — Али, паставп чика Ђока, болећивост и претерана благост наставнпка код даровптих ученпка (ма да би, код њих, оштрије оцењивање било у извесној мерн и разложно и оправдано), осим штете коју чини баш тим ученицима, далеко већа зла и штете чини осталим ученицима, осредњега или слабијега дара. Ако сте само били пажљиви, могли сте умотрити, прилпком давања благих ирекора каквом „добром" ученику, за погрешку коју је учинио, — иронпчан осмех код осталих ученика. Кад бисте хтели да уђете у пспхолошку анализу тога осмеха, ви бисте се морали ужаснути од утиска своје изузетне благости према доброме ученику. Осећај правичности, то је ирви и најјачи осећај код човека. Он се јавља код њега у најра-