Просветни гласник

НАСТАВА И КГЛТУРА

815

в ојима је он служно. Са успехом и без велика труда' извршио сам своју јјсију , јер је пок. С волео друштво. Око девет часова стигосмо ја и 0 јј на оној брдањак на Малом Калемегдану, са кога је онако леп поглед на Дунав, Вишњицу и околна јој брда, некада обрасла густом гором, а сада претворена у њиве и лнваде. Ту нам је било збориште, на коме затекосмо ве Јх пет до шест колега. Са њима је био и један колега из унутрашњости, к оји случајно беше дошао послом на 2—3 дана у Београд, н одсео код једнога београдског колеге, који је бно дао реч да ке доћи на овај састанак. С њиме је и он дошао. Из прва се лагано шетало главном, горњом стазом на Малом Еаленегдану, уз поједнначне разговоре, које су водиле омање груне. После прилично дуге и пријатне шетње, директор предложи да се поседа на две клупе између младих борнћа, који ће некада битн украс Калемегдана. Тај предлог одмах је усвојен. Разговор се започео најпре о обнчпим стварима, о пријатности мајске вечери, о успоменама из ђачкога живота, када су овакве шетње доста пута замениле вечеру. За тим се неосетно прешло на разговоре о школи, о успеху, о директорима који су „добри" и дају аконто, и о онима што за то неће ни да чују. После се прешло на даровнтост ђака, нагађало се у којој ће од београдских гимназија бити најбољи успех, која је добила најбољег изасданика, и т. д. Млађи наставници нарочито су се ноносили даровитошћу нојединих својих ђака, и ирорицали им најсјајнију будућност — Насмејаћете мн се, господо колеге, рече чича 'Бока, стари проФесор Француског језика, али ћу вам рећи, да ја, по својем властитом искуству, не верујем Бог зна колико у наше проФесорске ирогнозе о будућности наших ученика. Нећу са свим порицати, да уснеси ђачки у гимназнји имају извесну вредност за оцену будућности ученика, али морам рећи, да то мерило није увек са свим поуздано, н ансолутно тачно. Ја сам, на пример, имао једнога ученика, који је био одлпчан нз свих предмета не само по лаком и брзом савлађивању школских лекција, него и по здравој расудљнвости, и јакој логичности. Тај дечко, дакле, имао је главне особнне, са којима се може далеко дотерати у области умнога рада. Био је, уз то, скроман и одмерен младић, пун пажње н преиа друговнма и према наставницима. Физички је бно са свнм добро развијен, и са свнм се могло очекивати, да ће и у каријери у животу бити први међу својим друговима. Био је то, одиста, и у свакоме погледу, први ђак у својој години Па, настави чика Ђока после малога ћутањв, шта мислите, шта је било са тим одличним ђаком ?.... — Чујмо чика Ђоку, заграјаше млађе колеге. — Тај љубимац другова и проФесора, коме се ода свуда признавало ирвенство међу друговима, ено га данас као нижи чиновник у царинарници, док су остали друговп његови, махом медиокритети по даровнтости, али људи од рада, лекари, проФесори, виши оФицири, енжењери. Један од њих, сматран за најогранпченијега, свршио је философски Факултет, научио перФектно италијански, израдио се као човек од посла, и води живу и успешну сточну трговнну са Италијанима. Није хтео у државну службу. Да ми је ко пре двадесет година рекао, да ће тај дечко бити кадар да самостално ради један од најтежих, најрискантнијих, најфинијих слободних послова, а да ће, са намећу која се ноказивала као по све ограничена, бити кадар да просперира на пољу слободне утакмице у раду, и да буде стуб и потпора породице, којој је он, иосле очеве смрти, остао једини хранитељ и