Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

823

— Добро, Настасе, одговорих ја благо. Ако ти је кајаље искрено и од срца, ја ти честитам. Оно би, у томе случају, било доказ, да си се излечио од моралне болести, која би за тебе несумвиво била погибаона. Ја сам тп већ опростио, а без сумње ће ти и другови опроститп; ја их бар за то молим. Што се петице, тиче, она ће остати, јер — царска се не пориче!... Ни данас не знам како ми је тада дошао тај претенциозни израз!... Казну за онога другог, тежег грешника, одлучио сам се одмах да извршим. — Настас се, дакле, оправдао за своју погрешку, за коју ја поуздано држим да је потекла, не из невал.алства, него из младпћске недозрелости, ез неснособности да расуди о величини њезина замашаја, наставих ја. Њу смо, дакле, са свим предали забораву, а то треба и вн да урадпте. Али има друга једна ствар, један тежак грех, којп ме је љуто забрпнуо за вас и за вашу будућнос Ту мало застадох, да би појачао пажњу ученика. — Та друга ствар, тај смртни грех, у томе је, што се међу вама нашао један да дође, да ми аоткаже погрешку Настасову — Ни слутити не можете, колики је свет од брига и туге изазвао тај ваш друг код мене. Пре свега, увредио ме је опом истом претпоставком, којом ме .је био увредио и Настас, рачунајући да саи, без његове помоћи, нећу моћи да ухватим погрешку. За то бих ја њему, као и Настасу, лако опростио. Друга претпоставка, која га је могла покренути на тај корак, у томе је, гато је мислио, да ћу ја тај неизмерно ружан корак његов иримити као услугу. Ту увреду ја му могу опростити само тако, ако га видим нотпуно и на свагда излечена од те тако страшне моралне болести. Највише ме је заболела и забринула црна и жалосна будућност тога младог човека !... Шта ће бити с њиме !... Како жалосно мора, у очима свих паметних п поштених људи, пзгледати ова паша јадна школа, која може давати најодвратније, најпрезреније типове друштву људском!... То ме .је дубоко заболело. У школи је владала свечана, смртна тишина!... Изгледало је као да су ученици зауставили дах у себи. Да бих пресекао тако тежак положај, пређем на дневнн ред, то јест на школске послове. Али, тиме још није свршена цела ствар — Ене, зар ћеш још да наставиш, чика Ђоко?... рече директор и насмеја се од срца. •— Близу је крај, рече чика Ђока, а он је тако занимљив, да вреди да га чујете. А и наспаваћете се, јер је већ настао школски одмор. — За друге јесте, рече директор, али за мене не, јер настаје рад око закључења године. За нас, директоре, то је исто, што за попове Велика Недеља. Ту нам је највећи посао. — Чујмо, чујмо чика Ђоку!... заграјаше млађе колеге. — Идућега часа, настави чика Ђока, пре но што ћемо прећи на рад, устаје ученик Милан, син једног врло богатог трговца, дете по срцу врло добро, дара осредњега, али прилично размажено у кући. од матере. Озбиљно, и одмеравајући сваку реч, он ће рећи: „Молим вас, господине; другови мисле да сам вам ја казао оно о Настасу. Ако сам вам ја то рекао, молим вас да то кажете пред свжма; а ако вам нисам рекао, онда и то да кажете. Није нраво да ме другови сумњиче на правди Бога!"