Просветни гласник

824

просветни гласник

Изненадило ме, а било ми је и мило када се из тога уверих, да се међу ученицима озбиљно разговарало о ономе, што сам им раније рекао. На Милана је била пала сумња јамачно за то, што су га знали као материну мазу и љубимца, те су посунњали и у његов карактер. Међу тим, оп није био кривац. — Залажем своју часну реч, наставих ја, да ми Милан није оно казао. Мени је обичај да, кад год говорим ученицима, пажљиво гледам у све њих, те да из погледа њихових виднм, да ли су ме разумели. Тако сам радио и у овој прилици, а ђаци су сви нетренимице гледали у мене. Прави кривац ни.је гледао, него је бленуо у мене, исколачених очију, зинувпги, са смртним бледилом на лицу. Да сам мало дуже подржао тако затегнуту ситуацију, млади грепгник пао би у несвеет, и сам би се одао друговима. До тога пнеам смео довести с-твар, јер би то, за младога грешннка, било то псто што н смртна пресуда, јер би му осуда п презирање другова одузели сваку могућност за поправку. Одлучих се да брзо пресечем ту ствар: — Да ме убијете, у овај мах не бих вам поуздано могао рећи ко ми је „оно" казао. Што ипак поуздано знам, то је, да то није био Милан. То вам јамчим својом чашћу!... Милан задовољно седе, а у лицу је био врло озбиљан. Прави кривац одахну, али тихо, а на лицу му, место бледила, изби врло жива румен. — Рећи ћу вам нешто, наставих ја даље, што данас, можда, нећете разуметн, али ћете разумети кад будете зрели људи. У старим филозофским школама, ученици су се међу собом звали браћа, јер, као год што су људи браћа по родитељима, тако су браћа и по тколи, то јест по извору из кога се напајају опим, што ће дати главну вредност њихову каснијем жпвоту. Ученици једне школе, дакле, треба да се сматрају као добра браћа, н да се воле као браћа. То је, пре свега, потреба људске душе, нарочито младе душе. За тпм, то је потребно да би им био пријатнији живот напорна рада у школи. Алп, — зачудићете се кад вам кажем, — то је потребно и корпсно, п за народ чији сте ви синови, и за земљу којој имате да служите. Јер. кад вас буде спајала искрена, права другарска љубав п поштовање, н када будете, по удесу жпвота, радилп, по разним крајевима отаџбине, за вас ће од већега знанаја бити питање, шта ће о вама мислити ваши другови, него шта ћо мислити ваши претпостављени. Обзир на мпшл,ење вашпх другова, страх да, по својем раду, не изгубите њпхову љубав, која вам је света, п њихово поштовање, које вам је тако драго, — чуваће вас боље од лутања и погрешака, него сваки другн надзор. Ето за што треба да се међусобно волите и поштујете — И за то треба да волите друг друга, и да се поштујете. Незгодно је ово што ћу вам сада рећи, али ћу вам ипак рећи. Еад неко од вас погреши што, кад учпнп какву кривицу, и када ми, по дужности, по ведемо истрагу, не одајите друг друга, не казујте га! Баш и ја да вас пнтам, немојте ми рећи!.... (Бого мој, помислих, да нешто чује мој директор, лепо би се провели!) Ви нећете никад учинити нешто, што би могло оштетитп какав крупан интерес друштвени, ако остане некажњено. Ако се деси каква штета, поднесите је и платите заједнички. Ако који друг сурово увредн друга, пресудпте им ви сами, осудпте кривца, озбпљно али благо, да бнсте му оставили мах иокајању. Али, нп у ком случају, не каљајте себе страшнпм грехом нздаје, који доноси проклетство и несрећу. Јер, упамтите што ћу вам рећи, нема греха страшнијег од издаје