Просветни гласник

826

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

свога рођака, друга докторова, који се мало задоцнио" са испитима, због иогрежака разумљивих у његовим годинама, те је тиме породиду своју изложио већим трошковима. — Студентска посла! рећи ће на то доктор. Није то ништа!... Положиће Никола испите; добар је он. Знам ја њега — Ама, био је добар, одговара паланчанин, али се, ето, прокалпио. Бојимо се само да са свим не пропадне!... — Неће, не бојте се, прихвати доктор. Знам ја њега; добра је то глава — Дај Боже да тако буде!... рече паланчанин, плати своје пиво, па оде. — Јесте ли задовољни својим учеником?... упита доктор п осмехну се. Као жто видите, добро је упамтио „ону лекцију", држао се ње верно до сада, а мисли држати је се и у будуће. До сада, због тога, никад се није покајао — А неће се ни даље кајати, мој С ; дакле, упамтио си?... — Оно се не заборавља никад, рече доктор. * Чика Ђока хтеде и даље да нам прича шта је све осећао кад се разговарао са својим учеником доктором, али ту директор изађе из стрпљења, просто му оте реч, па ће рећи: — Вала, чика Ђоко, ако је од тебе, — много је!... Нећеш га више!.. • Мислиш ли ти да овим људима не треба сутра устати!... Ако је и распуст, има се шта радити!... — Море, не бринеш ти за њих: млади су и здрави, па неће ни осетити умора. Него, бринеш се за себе, јер и ти почињеш дотрајавати, као и ја одовуд1... Да су ми њихове године, а ова памет!... И чика Ђока уздахну!... — Шта ћеш, добаци директор, свачему има краја!... И они ће полако нажим трагом Почесмо се пражтати. На раскрсници код гостионице код „Краља", дружтво се растури на три стране. Стазом поред Калемегдана, ја сам сам ижао са директором. Обојица смо ћутали. — Ко би могао и помислити, рекох ја после кратког ћутања, гледајући на онога згуреног чика Ђоку, да се у њему крије толико благо од човека и наставника!... — То је сужта доброта, рече директор. Уз то, необично много воли наставнички позив. Један пут, кад смо разговарали о томе, он ће ми рећи: — Е мој С , за мене, нема светијега, узвиженијега, племенитијег иосла од наставничког. Наставник, који је наставник не само по својој спреми, него н по дужи, и по срцу, кад ступи на наставничку катедру, мора лебдити у СФери највиших идеала. Код њега, у томе часу, морају бити она иста расположења, која обузму савесна и узорита свежтеника кад ступи пред часну трпезу, дигне руке к небу, и уздрхталим гласом запева: „Благословено царство !..." Јест, јест, мој С..., код кога наставнпка нема тих осећања, — ма како он иначе био спреман у настави, — он је наставник — за невољу !..."