Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛ.ТУРА

827

Ишли смо даље ћутећи. — Еао човек, као пријатељ, као друг, — настави директор, — тај је човек супгта доброта. Увек вшпе мисли на друга и пријатеља, него на себе. Што год је радио, радио је људски. Имао је и тешких момената у животу, али га недаће нису обориле, понизиле. Оне су му само прошириле круг познавања о животу, и довеле га до гледишта, са кога он, с болом и жаљењем, гледа на луду људску трку за брзим тековинама, на кратковидост п слепило људско. Он је, збиља, у многоме, по патњама у жпвоту, постао потпун човек!... Директор би још говорио о својем чика Ђоки, али већ бесмо стигли код „Национала". Ту се раста*досмо, и он оде лево, а ја десно јула 1912. г. Београд. Ј.