Просветни гласник

1030

ЛРОСВЕТНП ГЛАСНИК

Укидаље награда за школски рад и атлетска надметања — Ра1:о» (Енглез) — У многим енглеским школама већ се више не додељујт награде за усиех иостигнуг у атлетским играма. Уместо индивидуалних личних награда. дају се оцене свима ученицима који участвују у надметању или у тркама, и тада се награђује група ученика (школа, разред) која је добила најбољу оцену у скупу: награда је троФеј који победничка груиа чува до пдуће године. Ра1оп је противан наградама за добро владање и послушност н покорност; но мишљења је да би требало давати награде за рад: награда, вели он, даје могућности да се јавно награди ученик који је мирно. не будући окрепљен као атлета пљескањем и одобравањем гледалаца, чкнио дуг истрајан напор. Па ипак Ра1;оп није задовољан утиском евентуалних паграда на цео разред: могућна награда интересује само врло мален број ученпка. Требало би измислити награде за разреде, за групе, на цример пола дана одмора. У једној школи додељује се као иаграда целом разреду каква бронзана статуица. Уопште у Енглеској почиње превлађивати мишљења о укндању награда како се оне данас дају: може бити могли би се крајем године наградитп сви ученици чије оцене достижу средњу цифру коју су наставници утврдили. * Укидање раздавања награда — Директор једне средње школе у Енглеској, Јашез Видегз, цосматрао је шкодске системе у Канади, Сједињеним Држава, у Немачкој у којима је искључено награђивање. У почетку школске године већпна у разреду може још и бпти подстакнута на напор и рад надом на лаграду; али у колико већина између њих буде себи стварала убеђење да јој је немогућно такву иаграду и довити, то се та већина повлачи са бојишта и оставља борбу маленом броју надметача. Али, рећи ће се, привлачност за награду може бар иодстаћи најбоље; то је истина, али, у ствари, дешава се врло тесто да врло добрим ученицима нпје потребно да их и на овај начии подстичу. Шта више, у цракси, награда се додељује интелектуалпој надмоћности, или још ире умепшости у извесним интелектуалпим вежбањима. Требало би наградити свесни напор мозга, одважност, самоодрицање, доброту каквог детета. То је тешко, готово немогућно. Ограничило се дакле да се награђује под именом доброг владања извесна инерција, некретљивост, а за рад надмоћност у извесним вежбањима. Еаква стварна неправда често резудтује из овакве оргапизације давања награде! Да ли је увек најзаслужнији, или пак најјачи, који је награђен? И. како је још јадао и жалосно развијати дух конкуренције код онога детета које би требало да буде истерано из школе! Надметаље и такмичење свакако ће увек постојати; али да ли је потребно изазивати га вештачким средствима? Трговачко надметање и конкуренција без сумње постоји ван школе: људи се отимају за места и имања ; али зар није паметно задржати ученике што је могућно дуже од тежњи које тако деморалишу? Овај се директор позива на многе атторитете, који су његовога мишл-ења. оакључак је да бн требало локушати да се свима ученицима истави дужност као једини иницијатор сваке делатности. МеђутимЈ цостоји мишљење да је најбоља награда, коју може уиотребити наставник, одобравање. похвала; тешкоћа је наћи тон који одговара сваком ученику. Најбоља је казна иокуда; и овде само треба мењати изразе и нагласак према карак-