Просветни гласник

1040

ПРОСВБТИИ ГЛАСНИК

којих се учепик може само тако удалити ако хоће да му је задатак рђав, јрр сво то што би тако урадио пије опо што се од њега тражи. У главном овај је рад само испуњавање дужности којој се дете предаје без укуса и користи. Али рећи ће нам извесни наставницп па шта хоћете ви без све ове припреме, која нам одузме све слободно време, које бисмо ми волели употребити на пријатније послове? Речник дечји је недовољан да псприча и најмању причу! Па лепо одговара им ТгоП, „обратите иажњу на разговор деце пз средњих разреда, у тренутку када се играју у дворишту, када се враћају кућума, кад долазе у Школу. Како течно и лако говоре, па чак п они обешењаци који, кад су пред наставником изгледају најнеинтелегентнији. Они чине покрете као велики, нране гримаее као прави глумци ! Њихова ексцитација је необична: нема ни једнога кончића у њиховом бићу којп не вбрира! И шта оми једнп другима веле? Јуче у шуми која .је па нагибу једнога брега играли су „лоиова и жандарма". Ускоро ће то ноновити. Оно што интересује мале нриповедаче јесте догађај у коме су сами узели актпвног учошћа; пе троба им упута да групишу разно догађаје, разне елементе своје приче п да сваком даду место које му нриличи". И Тго11 заврптава: „зашто ученик не би умео написати оно што тако лено каже? Очевидно је велика разлика између ове две врсте вежбања, али ипак мпого мања но што ге воли да представи. Нека се допусти детету, ма то било и у виду покушаја, да напише своју причу, не обзирућп се тако много на граматику и ортограФију. Нека нам тада да само неколпко Фраза, ипак ће његов рад бити много кориспији него друга причања по старом методу". Оно што је, дакле, важно лежи у томе да покадшто оставимо ученика његовим сопственим сплама, да би тако отворио појам о ономе што је подобан да урадн „без непрекидне помоћи наставникове" : јер три врсте личнога рада, рекао је Хербарт, више вреде него три иснисане стране нрема Формалнпм прописима. А шта ради данашња школа? Она хоће да нагонп дете да нише од првога дана језиком који не познаје. п забрањује му да се изражава на свој начин. Па шта отуда неминовно бива? Мали ученик очајно ће се нрипити објашњењима и изразима које му је дао учитељ, и ако је врло интелигентан унеће можда у свој задатак неколико модулација, неколико варпјаната. Да ли ће се казати, да сасвим мала деца немају персопалности, или бар да је њихов речник сувишв сиромашан, да им може допустпти да изразе оно што мисле и осећају? На ирвој прпмедби нећемо се задржавати да је сузбпјемо. Што се пак друге тиче можемо јој признати извесну онравданост, али додајемо да овај мали педостатак налази свога објашњења у неупућености родитеља и паставника, и да се дете више не интересује оним што се дешава око њега, зато што нпко није умео пробудити у њему интересовање. Узмите на пример малу шетњу по шуми, шетњу по вароши и т. д. Дете ће ту наћн доста елемепата, које ће му довољпо бити да груипше у ноку руку но крополошком реду па да од тога створи нриповетку коју је вредно прочитати. Сачо се по себи разуме да се од њега неће тражити сваковрсна опажања, размишљања, процењивања ннти расуђивања, већ само проста Факта. Оно ће пм умети дати вредност, опо ће их умети украсити, улепшати јер ће у то унети свој дух, своје срце, своју иерсоналност, све оно што га разликује и одликује од другнх ученика његова доба. Неће тако бити кад будете од њега тражили да оиише ма какву било животињу, ма како му познату, просто с тога што га ова не иптересује. На тај начип