Просветни гласник

1104

ПГ0СВЕТ1Ш ГЛАСНПК

посебног случаја пође општим закључцима, миптљен.е остаје оно пређашње, оно исто; бити сдободан значи ,не трпети ничији јарам"; .вблимо да не зависимо ни од кога, да радимо онако како нам се свиђа; сваки пут кад год осетимо своју зависност у односу према другоме, чини нам се да се наша персоналност умањује; зато нам је и тешко да примимо и пристанемо на власт господареву". Посматрана на овај начин независност се у много и много прилика стана с непокорногаћу. Пример је: мали зечић коме је мати забранила да се удаљава, и који је ипак остао непосдушан и отишао подалеко; дете које побегне из очеве куће, забрањена књига. која се негде у заклону и кришом чита, и то са извесном гордошћу, јер „то је знак независности: ослободила сам се .јарма ко.ји ми је наметнула нека друга личност"; — знак је независности кад цео разрсд неће да ради писмени задатак; знак је независности, кад се млада девојка, уједном тренутку тврдоглавства и упорства, уда без пристанка својих родитеља. II какво се нпивно дивљење, невина гордост младмх јунакиња посведочава њиховом искреношћу; једна нансионаткиња која је нашла пута и пачина да умакне, кад је требало да уђс у школу, овако пише: ,Бејах горда што сам била сама, и што сам могла радити што сам хтела. Никад ми шетња нијс била тако пријатна; ништа не може личити на срећу као кад је човек слободап, кад нсма над собом господара! Свакако, овај акат за покуду је, али је ипак то акат независности". Чак и онда кад је акат такозване независности нроузрокован тврдоглавством и рђавим карактером, и таква независност изазива неку врсту унутрашње, интимне охолостн. Као сведоџба може се навести ова готово циничка изјава једне младе девојке од 16 година која није хтела недељом да изиђе у шетњу са својима: „Могло би се помислити да ми је било досадно! Не, башникако; била сам слободна и нисам нимало зажалила за шетњом којајетек била у изгледу. Ово, што сад саопштавам, чиним редовно сваке недеље; претпостављам да останем сама, да шијем иди да читам књиге, но да идем у шетњу са својима, и да ме они воде куда хоће". Ма каква била заблуда у оваквом суђењу ипак ту видимо једну врло интересантпу ознаку: наше ученице осећају према овоме ослобођењу од сваке обвезе и сваког правила неограничено дивљење. Тога ради у баснп „Вукипас", вук привлачи сву пажњу младих читатељки. „Његов је идеал узвишенији од идеала псећег". Крупне безначајне речи падају вољно без натеривања једна за другом: његов карактер је „пун величанствености, дивље гордости који нпје без племенитости"; ,лако заборављамо даје он пун притворства н нитковлука, да бисмо нарочито посматрале његов дух независности, његову вољу да се не потчини другима".