Просветни гласник

насхава и култура

1107

,Оно што је непријатно лежи у апсолутној потчињености неком другом; абдицира се на своју независност, не може се радити ни поеловати". „Како је тешко, вели друга једна ученица, што се није слободан у својим делатностима, како је тешко свакад се покоравати; питам се кад ће једном доћи дан, кад се неће непрекидно аазити на мене". Ова пажња „узбуњује", а тако исто и начин на који се заповести издају : „Заповести су издане „грубин гласом", то су „заповести преке, ретко кад издане благо" ; .прати" их претња и нарочито санкција: ,више но и један други закон дисциплина се намеће; она је императнвна, и свако рушење њезиних прописа казни се". Отуда и наилази да је врло близу да се прекорева наставник да казни из задовољства: „осећам узбуђење, у мени све узаври кад чујем ову реч дисциплина која је тако иријатна онима који заиоведају". Напослетку о овим заповестима које су наложили „претпостављени" не може со дискутовати и то је нов повод за презирање. Унаточ свима добрим разлозима који иду у нрилог забрањеном акту „који не би нанео ником никаква зла* 1 , треба се покоравати „сдепо, без оитуживања". Мислио би човек да чује захтеве народа кога притискује апсолутизам; ради участвовања у изради правила ево шта већина од њих тражи: .Треба да се покоравамо не тражећи рачуна о овим заповеетима, и није нам чак ни допуштено да их јавно и гласно критикујемо", „требало би да имамо права да дајемо евоје мишљење, и нарочито још да се о томе мишљењу води рачуна". Ето, такве су идеје наших ученица о дисцинлини; интересантно је по^матрати их како саме собом, посл.е пажљивијег размишљања наилазе да поправе сво.ј суд, и да посматрају питање на сасвим други начин. * * * Запитајмо их пре свега да ли овој дисциплини, која им је „одвратна" не би искрено признале извесне корисги, кад оне не би биде у питању. Свз, пошто су је заједнички осудиле, запажају, да је дисциплина, ма како да Је недопадљива, ипак преко потребна и једна између њих наивно признаје да „нам родитељи не намећу дисциплину једино из задовољства". Не инститирајући на заинтересованим разлозима који неке од ученипа нагоне да одобравају дисциплину 1 , можемо запазити да их је већина врло осетљива према општем кућњем раду, да их је већина осетљива на мало естетичан изгдед који показује ведики број ученица које се не управљају ни по каквом правилу. „Гимназије без дисци1 »Кад поштујемо дисциплину избегавамо рђаве оцене, тада нас воле... Кад наставник уђе у разред у еом су учениди добро дисципдиновани, тада је-он врло расположен, и није тако строг«. просветни гласник , II књ., 11 св., 1912. 73