Просветни гласник

ИРИКЛЗИ И ОДЕНЕ

1121

ЕГриродио је иа овоме месту шгтање: како се развијало старо сриско законодавство и како се у опште до њега дошло? Ту се у првом реду истичу писаии впзаитијски закони, ,.јер су ирво они и почели ломити с традидионалнии правом силе, самовоље иди утвр}>ених обичаја, с којима су се Словени доселили у балканске земље и ушли међу балканске народе. Кад се, током времена, угледањем на Византијско Царство, византијске области п византијске градове, а исто тако и угледањем на градове у Јадранском Прцморју, међу српским и словенским насељенидима. сазнало за државни ред, за његову' потребу и за његове користи. онда су и велике старешине и владаоди поче.ш издавати својој властели, градовима с којима су радили, црквама које би оснивали, или за које су бпли везани каквим год везама, по примитивном менталитету своме, разне олакшице, повластице, милости или права. Тако се дошло до првих оригиналних законских наредаба. Кад се државни живот боље развио, наши су владаоци, као и остали њихова времена у суседним земљама, почели издавати у том истом облику праве законе. Из свега се тога види како би лосле византијских цреведепих црквенпх и световних закона на прво место долазиле законске наредбе које су у овој књизи. То је домаће оригинално законодавство, изазвано потребама и околностима домаћим". Али има пешто што овом нрвом домаћем оригиналном законодавству нретходи. То су преводи византпјских црквених и грађанских закона. Овамо долази Номоканон, који је преведен на ондашњи црквени, српско-словенски језик старањем Светога Саве по његову новратку из Никеје. Тиме су, према данашњем знању, ударепп основи црквеио-законодавној организацији у Срба: за Номоканоном долази превод Синтагмата Матпје Властара, у коме је систематски преглед законских чланака и наредаба, што је све вредело у Византији а што је за нотребу српске државе под СтеФаном Душаном преведено и за нас. Ови, тако назваии, закони светих отаца чине у нашој законској литератури ирву груиу. Нова књига, о којој је овде реч, приказује другу груау, а треИу чини знаменити Законик Душанов, „најлепше културно дело средњега века српског", о коме се с правом каже : ,.Ако и не можемо да се поносимо ни Душановим освојењима, ни Душановим царством, јер је иза свега сувише брзо грунула пропаст — законодавно дело Душаново испуњава нас поносом и захвалношћу, јер њиме српски средњи вск и сад улази у ред најодличнијих правних успеха и напредака онога времена". Све три ове групе старе законске књижевности наше имају читаоци, с једним само изузетком, данас у рукама у издањима, каква захтева савремена наука о тим пословима, снабдевеним свим што је потребно за изучавање п даље тумачење њпхово. А што се то има — заслуга је г. Стојана Новаковића. Једино је ван склопа свих едиција његових остао поменути Номоканон, који је доста познат и по делокупним руским издањпма ц по де.шмичном штампању и обрађивању у нас. Ипак вели г. Новаковић: ,,То не значи да би требало оставити са свпм изван пажње превод којн је по нередби Св. Саве израђеи и који припада XIII веку п периоду културног и црквеног рада који је времену Душановом претходио". Али нека нам буде допуштено поставнти питање: ко ће урадити и тај посао?

* * * Прилазећи ближем приказу саме књиге, сусрећемо се с првим иитањем: какво градиво може бити у овом најновијем великом издању ?