Просветни гласник

1122

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

На њ ее ириродно одговара ногледом на ирилике које су изазвале иоједггне законске одлуке и иаредбе Различити документи, писма, наредбе и уговори јасно показују да .. Србија средњега века није била ни из далека сва под једном влашћу, и ако је била апсолутна монархија". У њој је било много аутономних установа о којима се данас зна мало или нимало. То је истидало из природе времена и у вези са старијим традицијама римско-византијскога доба. Овамо долазе, на пример, манастирска имања и властелинства, „која су често допирала до пространства целих данашњих срезова или округа". Ова су властелинства имала у крупној мери аугономну управу, а таква су права добијала и туђпнска насеља, колоније дубровачке н млетачке, па онда саске, рударске. Даље су долазила аутономна права нојединих градова и занатских трговачких редова у н>нма. Таква права иису имали само градови на периФерији, покорени или другпм којим пачином задобијени за државну целину, него и градови у самој земљи унутра, под аутократорском мопархијом, као што су, нпр., Призрен, Смедерево, Ново Врдо, Рудпик ковали и свој новац, „што су онда могли чинити само независни господари или властела која су претендовала на то да постану незавпсни господари. Може бити да се баш тим ковањем новца то право независности и објављивало и утврђивало". У осталом — и но другим се подацима зна да су градови имали и нарочитих уредаба својих. Алије много значајнија. бпла самоуправа оних градова, који су стајали само под врховном влашћу краљевско-српском, а у ствари су били потпуно аутономни. Такви су били зетски и нриморски градови — Еотор, Будна, Бар, Улцињ, Скадар, Дриваст —- који су се управљали по посебним својим статутима. „Власт је градска по тим статутима ишла често веома далеко, а те су статуте. пореклом домаћега али старијега, српски владаоци признавали уговором или другом каквом погодбом онда када су примили врховну власт над градовима. Уз те је градове ишла увек њихова област, већа или мања, која се држала с градом и у којој је владала градска управа". Још су у Приморју и поједпна племена или жупе имали своје засебне уредбе, по којима су били па дому аутономни; у оваку врсту аутономних жупа или области иде и Дукађин па без сумње и оне друге арбанске областп које су потпадале под врховну српску иласт. „Има и реч, позније изгубљена у језику, аравина, којом су се та локална права, која су и самим селима припадала, обележавала. Као што су и села и селишта имала своје правине, тако су их могла имати и племена, и области, и манастири, и градови". Овај јеаутономни тип управе у Јадранском Приморју имао утицаја и на врховну власт у унутрашњој Србији, која се иначе уређивала но угледу па Византију. Тако су се у Србији сусретало византијско аутократорско начело с начелом аутономним по коме се живело у романском приморју на Јадранима. Стога се у Србији „ипак никада није могла сасвим Формално зацарити власт апсолутна, автократорска". Стога су со и силни владаоци српски при одређпвању права или уговоргц повластица итд. махом договарали с властелом и свештенством, као што се то парочито истиче у појединим споменицима. Само не треба ни у томе сматрању ограничености владаочеве власти полазити са данашњега гледишта, јер је и поред тога владаочева власт, нарочито ако је владалац био даровит, била велика. „И ако је очевидно да државни владалац у Србији није имао пуну автократорску власт цариградског цара, често су по Форми и његове заповести чисто аитократорске. Он је, по византпјској теорији, господар свеколикога јавног и приватног државног земљишта; он даје и потврђује баштине и имања; он је извор свију закона; његово писмо са златним пе-