Просветни гласник

1128

НРООВЕТНИ Г.1АСИПК

вели да би се у животу жмало усиеха треба савладати хиљадама малих тешкоћа, које се поиављају сваког дапа. На тај начин јавља се врло много победа воље које нам дају и стварају плодну дисциилииу, снажну ненрекидну диснозидију за напор енергичан и за смипгљену радљивост. Култура којој непрекпдпо морамо тежитн створпће нам васпитање карактера, којн хоћемо да нам је једновремено снажан п иаметно смпшљен. „Култура .једнопремено сачпњена од размишљања и пздржљивости, та је култура оно што дисцинлину.је и уједначава сан и делатностн. Дужност да се воли — Извод из говора професора ФИЛозоФије Беопагс1-а Сопв1;ап(;-а у гимназији у Раи — Једнога дана иред Толстојем се новела реч о гладп која је косила ио целој једпој областп у Русији. У корист иаћенпка вал.ало је ночети прпкуиљањем нрилога, нриређивањем концерата, забпва, лутрија. Толстоја су запитали шта он мисли о свему : „Треба им, одврптиће он, пружнти љубави". На ове његове речи чули се узвици изпенпђења и занренашћеностн. „Они умиру од глади. Нлје им нотребна љубав; н.пма је потребно хлеба!" — „Варате се, рећи ћс им он, јер ако им дате хлеба, може се лако десити да им с хлебом пе иружите п љубави. Но ако нм нре свега пружпте љубави, поспгурно ћете пм нружити и хлеба,. пошто волнте оне који су глпднн". Из ових речи Толстојевпх а и по другим доказаним истинама говорнпк наставља: да је љубав нотребна индпнидуи да пспуни сво.ју намеиу, своју судбину; љубав је потребпа друштву како би оно поста.ш снажно и нраведно. — „Ако бнсте ме запиталп о којој је љубави реч, рећп ћу Вам, да је реч о свпма оним љубавима које су достојне човека, које су саобразне његову закону и које су подоГте да егзалтирају његов жпвот. Реч је о свему ономе што је -у стању да нздвоји пндивидуу из оне унутрашње усамљености и да је привеже за неког или за пешто што је боље од н>е". Живе и променљпве слнке које окружују радна и вредна човека могу, за неко време, спречпти га да се окреће самом себи и да испита, сопдпра своје срце. Треба ипак да ранпје пли доцпије нестапе илузпје. Имамо прпмера како су највећи саможнвцм ппак на крају крајепа призпали да су билп јадни и жалосни. Страх — Извод пз говора Егпе^-а Ралчззе-а — у основној школи Ноиушп-еп-ТШегасће — Страх крсти Нау155е пменом страшие погрешке, о којој с једне стране школа не води рачуна, а с друге је онет породица нарочито иодиже п развија, јер је унотребљава као васиптно средство. „Да би се у себи изазвала одважност н да бн се уклонпо страх, није довољпо имати за то воље, него треба се нотрудити п посматратн разлоте, нредмете или нримере који убеђују да опасност нпје велпка: да има увек вшпе безбедности кад се човек брани него кад бежп; да бп се пмало успеха и осећало радостп кад се страх победи уместо пгго бп се могло пшчекивати сажаљење и стпд, ако бп се нред страхом утекло. Разлажући им како су основие поставке њпховога страха ннкакве, и како пм се у жпвоту нпкад нпшта нпје деспло од опога чиме су пм иретили, Та.У154е вели „Осећање нашег личног достојапства, наше среће п наше дужпостп, ствара п учвршћује одважност у свакој нашој души. То је опо што осећаве које са љубављу према отаџбини улива, ппспприше пацпоналну одважност. За овим чланцима су овн радовп: Настава емиграната у Италији, Маипсе Ко§ег; Хроника основне наставе у Француској.