Просветни гласник

19

2*

тто је најтеже, уједно и најважније, тако је и у питању иитања. Ади као што се обичво тешЕсоће обилазе, уместо да се савлађују, и овде је тако, и питање ностаје најлакша ствар у наставној техници, ако се схвати само као средство за нреслишавање, ако га учитељ поставља механички и задовољава се механичким одговором. Код питања није једина ствар, да ли ученик нешто ,зна" или „не зна", на није то чак ни главна, иначе би се учитељ морао задовољити и просто набубаном лекцијом. „Свако питање треба да јача духовпу снагу ученикову, да оштри његов ум, да унапређује и утврђује његово знање или да образује његову говорну способност. Стога не треба задавати пнтање, код кога ученик не мора мислити ништа или мало, и пзбегавати сва питања, која скривено. отворено или полуотворено ученику казују већ, што он треба да одговори" (Матијас). Као што тражимо дакле да настава, нросто не преручује знање из главе учитељеве или из књиге V глаке ученичке, но да изазива њихову саморадњу, тако исто морамо тражити и у испитивању њихову саморадњу, тако да бисмо из говора ученичких могли видети не само степен њихова знања него и разумевања, па и начин, како су дошли до стеченога знања или мишљења. И у једном и другом случају (и у настави, као предавању градива, и у даљем делу њезину, у ислитивању) најпогодније је средство за саморадњу питање, и оно и треба да .је примењено током читаве насгаве од почетка до краја. Питање је битни део наставе, којим се тражи и налази, утврђује и удубљује, проширује и примењује, а никако нуко средство за оцењивање ученичкога знања. Оно је и право мерило за вредност једне наставе: без икаквога се претеривања можс рећи, да настава, која од свих врста питања примењује само испитна, ме вреди ништа. Питање игра дакле главну улогу током читаве наставе, оно је иротагониста у }вој. ТБиме се одмах у почетку наставе утврђује. шта су учениди допели са собом, које су им нредставе на расположењу за примање новога градива (припремна питања); њиме се може задобити ново знање, када се с номоћу њега изналазе елементи за описивање, из разних примера изводе ознаке за појмове, из познатих чињеница долази индукцијом до општих правила или из познатих премиса до закључака (развојна, сократска, катехетска 1 питања); њиме раствара-мо иојам, суд, правило, резултат, закон у њихове ознаке, у појединости, у поједине чињенице, размршавамо заплетена места једнога текста (разглобна питања); њиме уклањамо преиреке, које нам се на пут стављају, пошто често пута непотпуне или погрешне представе, не-

1 Ако се катехетска цитања обраћају само иамћењу, ако се њима просто испитује оно, што се претходно научило наизуст (као у нас некада »катехизис«) онда она немају никакве везе с развојним или сократскпм пнтањима.