Просветни гласник

20

просветни гласник

довољна или погрешна схватања не дају ученику, да дође до иравилних и иравих (ремотивна питања), њиме везу.јемо старо градиво за ново, распоређујемо познато градиво и уједињујемо га на разне начине, посматрамо га с различитих стајадишта, у ново.ј светлости, и тако га на разне начине утврђујемо (репетиторна питања); њиме се у току наставе учитељ непрестано уверава, да ли учениди пазе, како разумеју наставу. (контролна питања); и њиме се напослетку, и заиста напослетку, служи учитељ, да оцени ученички рад и њихово знање (испитна питања), и питање (уколико је оно овде уонште питање) искључиво у овом смеру врло ће често моћи и изостати, ако су само претходна примењена, како треба. Настава не треба да је оштро раздељена на поучавање и на испитивање: свако .је поучавање спојено с испитивањем, а свако је испитивање уједно и поучаваље. „Пошто егзаминаторно питање утврђује, што је већ нађено и одлучено, то није право питање, него императив. Ко је Америку открио? Именуј ми човека, који је открио Америку! „(Регенер)". А многи учитељи мисле, да је егзаминаторно питање право питање! Захтев, да учитељ ради с читавим разредом, истиче се нарочито код питања. Учитељ не треба никад да прозове ученика, па да стави питање, него увек треба да поступи обратно, — чим се ученик прозове, па му се стави питање, одмах сматрају остали ученици, да су решени задатка, да о њему мисле, и да је то ствар онога, који је прозван, а кад сви ученици не мисле о нитању, онда је и наставна вредност његова огранччена, ако не и изгубљена. Али питања не смеју ићи ни трком (оним и у нашим школама уобичајеним прозивањем прстом: ти! ти! ти! — учитељ с финијим педагогијским тактом неће ни ословљавати ученике никада са: Ти! ти! ти! или: Тај на крају клупе, онај иза тебе и т. д. него увек само именом), она не смеју изазнвати и узбуђивати ученике, ученицима треба остављати времена и за размишљање и прибирање. То опет не значи, да питања не треба никад да имају и брже темно. И то зависи од предмета, од градива, од датога случаја: код знања, која морају ићи брзо „као из рукава", као што су н. пр. коњугације и деклинације, речи у страним језицима, математичке Формуле, мора бити и темпо брзо, а тако је исто и код алтернативних питања (на која се одговара са да или не, јесте или није). Учитељ не треба да понавља своје нитање (као што уопште не треба да се понавља), тим ће најбоље навићи ученике на пажњу. Код учитеља, који много понављају, ученици најмање назе. Али ако ученици не умеју да одговоре или се врло мало њих јаве за одговор, знак је за учитеља, да ученици нису разумели питање, и онда је његова дужност, да питање понови у облику, ученнцима приступачнијем, или да уметне друго питање, које ће ученике довести до