Просветни гласник

службени део

да се о томе увери, а не да се задовољи само потврдом из уста ученичких. Уосталом, ако им је ствар досадна, ученици увек одговарају, да су је разумели, разумели је иаи не, само да је се ослободе. Понеки пут допуштају себи и ту шалу, да реку, како нису разумели, и кад јееу, и Јадни учитељ удри онда у нова објашњавања, а весели ученици сехире онда над насађеним учитељем. Али ,и то обзирући се на остале разлоге, да ли ученик зна увек сам, да ли је његово разумевање право и довољно, омладина се сасвим радо задовољава речима, — деца простим звуком речи, младићи Фразама" (Минх). Има питања, која и сувише много припремају одговор, готово га већ садржавају у себи (сугестивнз питања). Учитељ их може задавати из разних мотива, од којих се ни један не може оправдати. Питање треба да зада поеда ученику, да га нагони да мисли, да сам нешто етвори, да покаже, шта зна. „Ми се ненрестано варамо о томе шта ученик може, јер ми уносимо и сувише много знања у њега, а не допуштамо, да га он сам изради у себи" (Кершенштајнер). И одговор ученички треба да је поуздан, природан, тачан и с материјалне и с Формалне стране. Што ее тражи од учитеља у питању, то он мора тражити од ученика у одговору, и с обзиром на садржину и с обзиром на језик, јер учитељ треба. да „васпита и за правилно везивање садржине и облика, пошто је у томе управо битност „образовања" (Минх). Дијалекат и нровинцијализми могу доћи и ту до свога права. нарочито у нижим разредима. Одговор мора бити такође јасан, разговетан, нравилно акцентован (и реченички!). Учитељ мора тражити, да ученик говори гласно, јер и ту је тих говор или знак слабости воље или лености мисли, — или ередство, да се забашури незнање и непоузданост. Да би се ученици навикли, да одговарају глаено, добро је, тражити одговоре у хору, и до извежбаности учитељеве стоји, да ли ће моћи пратити и те одговоре, ухватити, да ли сви ученици одговарају, и да ли сви ученици одговарају аравилно. Против сваке нехатости и немарности у школи мора се устајати, оне прелазе у опасну навику и зараза су за школу, па и изван ње (понекад пробија кроз њих чак и омаловажавање школе и школскога рада). Правилан тон и наглаеак треба тражити и зато, што се но томе може врло често непосредно сазнати, да ли ученик размишља, и да ли с разумевањем одговара. Сваки је учитељ морао запазити, да со и по говору може иознати, да ли га прати разумевање. Све, што јс научено наизуст без разумевања, има тонденцију, да се брзо очегрта (као н. нр. бројенице), често и с викањем. Ово може бити и зиак суровости или бар еировости, и учитељи треба и ту да стају томе на нут, тим пре, што ту у исти мах испуњују захтеве и интеЛектуалнога, и моралнога, и естетичког васпитања. Али се брзо темпо, као што је и напред речено, не може осудити у сваком елучају. Што