Просветни гласник

140

ПРОСВЕТНИ ГЛАСЈШК

односа Науке према Филозофији своди се у крајној инстанцији на овај мстафизички проблем мишљења и бића. Ну о томе доцније; главно је за сад да смо се упознали са појмом мишљења и с нојмом логичког апрноритета, који се не сме мешати са појмом нсихолопшог априоритета, т. ј. уочењем о урођености идеја, појмова. Овом се истом способношћу суђења о стварима служи и научар у своме испитивању, као и обичан човек у свакодневном животу. Само докле обичан човек суди сасма произвољно, без методе, без плана и бзз искључнве тенденције истинитости својих судова, дотло научар првобитно посвећује своју пажњу одређеној групи обј'еката, тежсћи да њихове међусобне односе изрази у тачним судовима, у ком циљу он дела по нарочитом плану и примењујућн нарочите методе; отуда излази битна разлика између обична човека и научара, а која лежи у томе што су судови обична човека без икакве међусобне везе, док судови научара чине један уређени систем судова, у коме сваки суд стоји у вези с осталима, тако да истинитост тих судова само од те узајамне кезе зависи и од ње произлази. Отуда можемо са Ердманом да деФинишемо Науку као један уређепи сној од истивитих и вероватних судова, који стоје у међусобној зависности, и од начина исиитивања којн воде таквим судовима 1 . Али не ма која група објеката омогућава о себи горе описана испитивања, науку, већ, као.што видесмо за мишљење, тако и за обсскте мора-ју важити извесни закони, да би се о њима могао извести гистем уређених судова који зависе једни од других т. ј. да би о њима била могућа Наука. Кад бих на пр.ја узео и пребројао колико књига имам у својој библиотеци, од којих су нисаца, шта која књига стаје. како је укоричеиа и т. д., ја бих то све изразио у одређеним судова, али сви ти судови не би стојали ни у каквој вези; јер нн међу њима, нзраженим објектима нема никакве везе, те према томе не би образовали Науку. Да би, дакле, била могућа Наука у горе означеном смислу, мора да иостоји исто тако једна законитост ствари; као тто постоји и законитост мишљења. Одређени објети, стојећи са одређеним објектима у одређеним иросторним и времеиим односима, изазивају на њима одређене промене: та сталност у времену, та непроменљивост у промени, или, како се Рил згодно изражава, та ванвременост у времену, јесте законитост. Гдс год дакле нађемо извесну групу објеката који стоје у сталним просторним и временим односима, ту је одмах у односу на ту групу објеката могућа Наука. Иа пошто сви објекти у нашем искуству припадају већ као иредмет испитивања нојединим Наукама онда се питамо какав би задатак имала Филозофија норед Науке ? Сетимо ли се од којих услова од стране објеката зависи могућност Науке, онда

В. ЕгЛтапп: 1;0§1к.