Просветни гласник

139

Ово суђење човек врши и несвесно по извесним законима који се такође могу изразити у Форми судова, а који представљају норме којих се нормалан човек мора при суђењу придржавати, ако хоће да претендује на тачност својих судова. Те су норме познате под именом закони мишљења; то су можемо рећи истине о које се човек при суђењу не сме да огреши. Тако на нр. сваки када донесе један суд мора о томс да води рачуна да је свака ствар оно што је, да је себи идентична; отуда се и идентичност сваке ствари са собом назива закон, став иденхитета. Исто тако је немогуће донети о Једној ствари суд којим би се њој у исто доба приписивале супротне особине, јер би се тиме тврдило да једна ствар у исто доба и јесте и није; то би бшш тврђење једне противречности, а немогућност тврђења једне противречности јесте опет један закон мигаљења, нознат под именом став аротивречности. Поред ова два закона мишљења имамо још два, позната под именом став разлога и став искључења трећег. Први гласи да свако тврђење мора да има разлоге који гарантују његову истинитост, а други да норед два супротна тврђења, не може да се замисли неко треће. Ова четири закона се исто тако могу изразити у Форми судова, као год што је то случај са судовима о стварима око нас. Али докле је за истинитост наших судова о стварима иотребно ирво, да смо те ствари ма кад опазнли, констатовали нашим чулима, т. ј. да смо о њима стекли искуство и друго, да смо ири доношењу суда о њима правилно применили горње логичке законе, дотле је истинитост логичких закона аисолутно независна и од искуства нити пак од правилне примене неких другихвиших закона. Они су, дакле у, својој вредности независни од искуства и у тој њиховој независности састоји се њихов логички аириоритет. Али они ипак не чине изузетак од логичког закона горе наведеног под имепом става разлога; на против и њихова истинитост има разлога, а тај је што се њихова супротност, њихова неважност, неистинитост не може замислити: они су дакле разлог самих себе, они су саморазлози, аксиоме. Тих аксиома тврди се да има и у другим Наукама, математичким и природним. Скуп тих аксиоматичних закона у свима областима Науке омогућавају наше мишљење, доношење судова о објектима дотичних наука, и сачињавају оно што се назива разумом. Под појам разума спадају, дакле, све оне истине које за своју истинитосг не потребују искуство, које су дакле априорне у горе наведеном логичком смислу. Или, другим речима, логички априоритет јесте битна ознака појма разум. Откуда пак да судови које ми својим разумом, мишљењем, доносимо о стварима важе за ове ствари и у коме смислу они важе, шта управо значи та важност, њихова истинитост или објективна вредност, то Ј е једно врло важно и врло тешко питање, познато под именом проблем односа мишљења према бићу, и као што ћемо видети, проблем 10*