Просветни гласник

1АСТАВА П КУЛТУРА 151

би се у опште и смеди да усудимо на ма какву радњу, када предходно не би знали за истинитост оних престава, које нас при томе дедању воде? Сварг ко хоће себи један ненристрасан одговор да да на ово питање мора да призна да би цео натп практичан живот бом истине био једно лутање по помрчини, ако би чак и само дутање бидо могуће. Наши су судови само зато корисни, што су истинити, те према томе .је апсурдно тврдити да истинито и корисно падају уједно. Из ових издагања јасно се види шта треба разумети нод негирањем Науке поред ФилозоФије. Под негирањем Науке не може се разумети одрицање самог Факта; то би био апсурд, већ оно има само тада разумљив смисао, ако се тврди да разумт.ј. Наука (јер за Науку је једина моћ сазнања разум) није у стању да нађе истину, да њена учења пису никакве објективне истине, већ практичне конвенције, корисна правида и т. д. Ади сад се намеће питање: кад Наука није у стању да нађе истину, како је онда то могуће Фидозофији , те према томе како је могуће друго негативно регаење нагаега проблема, на име негирање Науке поред ФилђзоФије, и тврђење, да .је само ФилозоФија у стању да нас учи иетини? Очевидно је да се у овом случају мора да нађе други иут ко.јим ФилозоФија додази до истине, друга моћ сазпања истинс него она којом се Наука у истом циљу служи. Наука се слулш разумом, ади погато разум није у стању да позна стварност, већ гата више унакажава стварност, онда се фидозоф мора да сдужи другим среством сазнања, а то је падахнуће иди интуиција. Човек би по овом учењу имао једну чудну моћ у себи, моћ да се нренесе у оне ствари које разуму изгледају ван нас, и да на тај начин стекне директно иекуство о њима. Најтачнију би преетаву добили о тој човековој моћи ако је замисдимо као једну врсту интедектуадног чуда за раздику од осталих физиодошких чула: ово би чудо имало да опажа ванчудна неискуствена бића за разлику од физиолошких чула, која су ограничена на опажање искуствених објектата. Ово учење да је интуиција једина моћ сазнања иетине, а не разум зове се мистицизам и ми га истичемо на супрот рационализму, који се састоји у супротном учењу да је разум једина моћ сазнања. Оба ова учења имају у својој класичној Форми порекда у поменутом Платоновом учењу о урођеним идејама: поред чудног опажања, које је управљено на искуствене објекте посто.ји једно интелектуално опажање, које је управљено на трансцендентне, ванискуствене објекте, тако учи кдаеични мистицизам. Поред појмова о искуственим објектима постоје у нашој души по.јмови о трансцендентним објектима (урођене идеје); тако учи класични рационализам. Ми ћемо на крају видети да се модерни мистицизам, у Форми коју му даје Бергзон, састоји исто тако у одбацивању схватања интуиције као нар.очите моћи норед чудне