Просветни гласник

ИГОСВЕТНП Г.1АСШ1К

стоје неке ствари, то је вели Бергзон једна идузија, за коју сам разум носи кривиду. Права стварност јесге промена: постоји кретање, веди Бергзон, али не и ствари које се крећу; постоји промена, али не и нешто што се мења: промене и кретања немају потребе ни за каквпм носиоцем 1 . Кретање је сама стварност, а оно што ми називамо миром јесте еамо једно стање ствари индентично или аналого са оним које посгоје кад два воза. јуре са истом брзином у исгом правцу, а на две паралне пруге: сваки од ових возова изгледа као непокретан путницима из другог воза (н. н. м. ст. 20.). Исто тако настаје илузија о миру на основу промена објекта и субјекта. (н. н. м. ст. 23). Да је пак промена основ стварности, Бергзон вели да ,је најлакше увидети кад се удубимо у тонске садржаје свести: чујмо једну мелодију која нас уљушкује: зар немамо притом једну чисту перцепцију кретања Оез ичега што се креће, перцепцију промене без ичега шго се мења? Промена је довољна самој себи, она је сама ствар (н. н. м. ст. 24.). Истина је признаје Бергзон да ми и ту тежимо да разлучимо мелодију у перманентне садржаје, али то он покушава да објасни асоцијативним везама. Да је нак интуиција могућа као инструмент сазнања то је истина, вели Бергон, искуством доказана. Од вајкада је било људи који су били у стању да свег око себе и ствари у њему посматрају несебично, без икаквих нрактичних тенденција, а то су уметници. Они посматрају једну ствар ничега ради, ради уживања, ради самог посмаграња (н. н. м. ст. 9—13). „Природа је заборавила да веже њихову моћ опажања за њихову моћ делања". Практичпи наши циљеви чине обичне људе слепим; уметници су слободни и отуда виде и оно што ми из нрактичнич циљева превиђамо. Онк су како се Бергзон згодно изражава одвезани од овога света. Обичан човек јесте роб својих практичних циљева и интереса и с тога, гледајући само оно што је за живот корисно, иревиђа оно што је некорисно ал јс лепо. ,јУметносг је дакле ту да нам покаже да је екстензија наше перцопције (интуиција) могућа". (н. н. м. сг. 11). Али уметничка интуиција разликује се од филозофскс : прва је управљена на индивидуално, а. фидозофска пак хоће као и разум да схвати оно што је опште (А. 81. В. I. Рћ. ст. 26). Отуда Бергзон деФинише интуицију као један акт пренашања субјекта у објект на који начин субјект дознаје оно што је њему и објекту заједничко. Интуиција је, веди згодно Бергзон, једна врста гњурања у чисто трајање, у праву стварност. Али оно што се из мора стварности извади течно је, и брзо се счврсне иод утицајем светлости разума. (н. н. м. ст. 27). Разум у овом смислу смета интуицији: он умртви стварност. Ова нас мисао подсећа на речи једног

1 Н. Вег^коп, Ба регсерИоп с1и сћап^ешеп4, ст. 24