Просветни гласник

160

ПРОСВЕТНЛ ГЛАСНИК

То је у главном учење Кантово у односу на проблем односа мишљеаа према бићу. ФилозоФија се по овом учењу имада схвати као Теорија Сазнања; она има да покаже како је могуће да аириории елементи нашега искуства и као такви имају објективну вредност. Отуда се Кантова ФилозоФија назива трансцеидеиталном. „Трансдевдентално је објашњење како се појмови или ставови а рпоп могу односити на објекте, како они и као анриорни могу вредети о објектима. Не сазнање а рашп јесте трансцендентално, већ само оправдање његове објективне вредности и начин овога оправдавања. Отуда је задатак трансценденталне методе да покаже како важи за искуство оно чије аорекло није цз искуства. 1 ' Као што се из овога прегледа види Кант, ири решавању овога ироблема о односу мишљења према бићу свуда полази од претпоставке да миш,љење само у онолико има обавезне силе за објекте у колико ови од мишљења зависе у својој егзистенцији. И ова је претпоставка, казали смо, а и доцније ћемо још боље видети, апсолутно тачна. Али налазећи се у апсолутној заблуди да је апсолутно биће однојено од мишљења, он с једне стране негира могућност апсолутног сазнања, и с друге пак стране тврдећи, да је биће само у појави својој зависио од мишљења, ограничава обавезну силу нашег мишљења само за појаве ствари, за искуство. Отуда је и резултат Кантовог решења: реалистичка филозофија није могуКа, Наука је аак строго феноменална. Да заиста Кант полази од горње претпоставке о условима под којима је могуће сазнање (од претпоставке на име да услови сазнања бића. морају иадати уједно са условима егзистенције бића) најјасније се види из следећих Кантових речи: сазнање нрироде ствари по себи није могуће ни а ров^епап. Јер кад ми искуство показује законе под којима стоји биће ствари, онда би морали ови, у колико се тичу ствари по себи да овима припадају нужним начином и изван мога искуства и т. д. (К. Рг. ст. 73). Да се пак Кант, нолазећи с ове тачне претпоставке, није налазио у заблуди да су биће и мишљење апсолутно одвојени, т. ј. да он притом није предвидео апсолутни реалитет свести, он би несумњиво, уместо штоје прибегао рационалистичкој претпоставци психолошког априоритета схватајући материјалне претиоставке Наука као субјективне )слове искуства, прешао на саму анализу непосредне реалности у циљу да оправда тезу, да услови сазнања бића морају падати са условима егзистенције бића. Ова заблуда Кантова о илузорност свести, о апсолутној одвојености мишљења и бића заблуда је времена и једап остатак из средњег века. Тада се схватала егзистенци.ја као нешто гато може да припада

1 Едећ1, РМ1о8ор1пе <1ег Ое$еш?аг4 III. тшСЈ. ст. 173.