Просветни гласник

11АСТАВА И КУЛ.ТУРА

165

да одговори: непосредно дато не може да је реално јер је променљиво: оно што је у сиести постаје и престаје; биће је пак перманентно, из чега излази да непосредно дато није реално и да према томе Кант има право кад учи потпуну одвојеност мишљења и бића, На ово се има да- одговори: истина је, да је непосредно дато променљиво, алп ако боље загледамо, ми ћемо видети да баш сам Факат промене у искусгву можемо само нретиоставком реалитета свести да схватимо. Јер ако су садржаји свети иреални онда се ми морамо питати како они могу преетати да постоје т. ј. како могу постати иреалним, ако су већ иреални: нешто не може постати оним што је. На против ако су садржаји свести реални онда промену можемо схватити као трансФормацију, те да се не морамо огрешити о приицип квалитативне перманенције бића. Сад нам је јасно шта значи и у ком смислу има да се разуме могућност апсолутног, реалистичког сазнања: иоследњи аринциа мишљења мора да буде уједно и аоследњи иринциа ствари, аоследњи однос међу стварима. Да је пак тако т.ј. да последњи принцип мишљења пада уједно са последњим принципом бића показује сама анализа односа у непосредно датој реалности или испитнвање логичких закона с обзиром на њихов реалан садржај: Закони мишљења не би имали обавезну силу за ствари када уједно не би били закони ствари. Односи пак које налазимо међу непосредно датим квалитетима јесу једнакост и разлика. Типична Форма првог односа јосте апсолутна једнакост сваког објекта са самим еобом: ндентитет. Али индентитет показуЈС на први поглед једну парадоксност, која ће нам тек бити схватљива кад се одреди последњи принцип бића одн. мишљења. Иринцип индентитета гарантује с једне стране ванвременост ствари; с друге се стране пак показује сам при ближем посматрању као једна празна и само замишљена Форма: откуца њему та обавезна сила за ствари кад самом њему не одговара ништа у стварности: ето у томе лежи иарадоксност става идентитета. Али још нешто: из става идентитета нисмо у стању да изведемо остале законе мишљења: став разлога и став противречносги. Шта више ако би смо идентитет огласили за примаран ми би она друга два става морали директ да негирамо, јер докле прва два става имају вредности само за свет множине дотле став идентитета не само не ставља множину већ је шта више негира (Елеаћани). Ако пак узмемо у обзир однос разлике ми ћемо видети да овај однос не само што етавља множину, већ шта више инволвира однос зависности међу члановима те множине: да би било разлике мора да има множине чланова који се разликују, а сем тога различни чланови зависе " у својој различпости једни од других (Ргишр. (1. М. I. Аћ. 81;. 34). Док дакле идентитет или однос једнакости апсолутно нисмо у стању