Просветни гласник

164

ПГОСВЕТНП ГЛАСНИК

ству и да су према томе само у толико ствари схватљиве у кодико су дате у искуству (ег^аћгђаг пада уједно са егкешк1аг), услед чега би се морали са Кантом за навек да одречемо ФилозоФије и да признамо узалудност најузвишеније чежње у шша, чежње за истином. Довде неће нико имати ишта нротив нас, ал' већ после овога може нам неко упасти у реч с тврђењем да је наша анализа по.јма стварности узалудна, па ма какви били резултати њени : појам стварности, рећи 1)е нам се, јесте .један трансдендентан иојам и анализа таквог појма јесте већ метаФизика: ви дакле претпостављате оно чију сте могућност тек имали да утврдите, а то је кретање у кругу. На ову се заиерку има да одговори : није истина да је појам стварности трансцендентан т. ј. да је мишљење потчуно одвојепо од стварности, већ .је стварност једним делом неносредио дата, а то су садржаји моје свести. Ми дакле анализом појма бића аналишемо један искуствен појам и ту у самој непосредно датој стварности имамо да тражимо услове под којима је биће схватљиио 1 . Стварност, која би била антилогична, како то учиБергзон, поред многих других, не само што не би паш разум могао да изрази, већ је он не би могао ни да констатује: таква би стварност била за наш разум тако рећи неопипљива: то би била једна врста логичке имиодерабилије и наша би се мисао и поред ње кретала можемо рећи по празноме Из овога се види да је алсурдно тврдити да има бића које је несхватљиво, јер несхватљиво биће и кад би га било не бисмо га могли констатовати. Питање је дакле које се сада свом силином намеће: који су услови нод којима биће мора да стоји, да би могло бити сазнато? „Схватљиво (с1епк1)аг) је све што је у својој битности створено сходно логичким законима и принципима; сазнати (егкеппћаг) се може пак само оно чију је схватљивост наша Функција сазнања у стању да оствари." (Ргш2 4. М. II Аћ. ст. 536). Да би дакле било могуће сазнање мора само биће да је створено сходно логичким законима: услови сазнања ствари морају дакле бити уједно и услови егзистенције ствари. „Да је све што постоји схватљиво, да у стварности нема ничега алогичког нити антилогичког, овај став који значи безграничност нашега апстрактног сазнања може се само тако образложити ако би доказали апсолутну логичност принципа супротности" (Н. Н. М. ст. 540). Безграничност нашег сазнања не треба дакле схватити у томе смисду што би наше мишљење било у стању да схвати и изрази сваку стварност ла ма каква она била у својој квадитативној особеносги и унутарњој сгруктури, већ у томе смислу што је стварност, која би била несхватљива и нашој логици неприступачна, немогућа. На ово се може

1 Петронијевић третира нстање о реалитету свести у ирвом делу своје вн.нге »Рпп2. <1. М.« ст. 2 —19.