Просветни гласник

НАСТАВА Н КУЛТУРА

163

регаавању послсдњих питања о стварности мора да води рачуна о утвр • ђеним научнпм истинама, али из тога још ниуколико не следује и могућност те Науке. Док.ге дакде решење питања о научном реализму и не додирује питање филозофског реализма, дотле је сасвим јасно да бп се регаењем питања о филозофском реализму проблем научног реализма био самим тим скинут с дневног реда. Елтиргш-рационализам који ћемо овди укратко, а на супрот критицизму, изложити има да се схвати као покугаај да се реалиетичко схватање Науке и ФилозоФије као једино тачно и једино могуће образложи и то на тај начин гато се у ггрвом реду показује тачност реализма у Филозофији , чиме је, као што рекосмо и на питање о научном реализму дат де-Финитиван одговор. Петронијевић је изложио своје еппирио-рационалистпчко учење још у своме мањем делу „Рппархеп с1ег Егкепп1;ш81ећге," али ми ћемо се при излагању поглавито држати његовога великога дела „Рпп21рјеп с1сг Мепрћу81к", од кога је други одељак ту скоро изашао 1 . Кад смо раније (види ст. 5) третирали појам Науке, ми см) видели да је Наука у раније изложеном смислу могућа под два услова: прво да се чини правилна употреба логичких закона мигаљења, у ком се циљу научар служи нарочитим методама, и друго да као за мигаљење и за дотичне објекте морају да важе извеспи закони: без законитости међу објектима немогуКа је Наука о тим објектима. Исто тако морамо се питати кад решавамо питање о могућности ФилозоФије као Науке о последњим принципима стварности: да ли и биће, т. ј. стварност у онште, мора да стоји под нарочитнм условима, па да би га људски разум могао да усхвати н изрази? Ако би то био случај онда који су то услови? Ово је питање v толико нуашо што онај, ко негира филозофски реализам, може да тврди да је сама стварност таква, да је наш разум не може да схвати и изрази (тако учи као гато смо видели Бергзон, видн ст. 32), те да је према томе сазнање помоћу разума немогуће. Ако бп анализа појма стварности, појма бића, показала да егзистенција ствари стоји под условима сасма туђим нагаем разуму, онда би морали да иризнамо да је стварност нагаем разуму неприступачна, услед чега би опет или морали као Бергзон да тражимо поред разума неку другу моћ сазпања или би морали са Кантом да учимо да условк сазнања падају уједно само са условима појаве ствари у иску-

1 Нека ми овде буде допуштено да цнтирам један суд Француског лнста Ке\ г пе те^арћузјдие о другој свесци овега Петронијевићев г дела: Ова књига заелужује да јој се човек диви због смелости са којом се писац ставља усред великих тешкоћа ко.је од вајкада човековом духу нису дале мира; због велпке кохеренцпје њених теорија; због метаФизичкога' жара који је кроз дуги низ година инспирисао једиу тако непрекидну и тако интензивну рефлекспју. (Види Просветни Гкасник свеска за депембар 1912. г.