Просветни гласник

186

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

требало да размишљају. Коднко је између њих, доиста, одарених свима особинама срца и духа, које васпитаче чнне савршеним, и који се труде да буду без ових првих одлика да би се, зарад успеха, послужи-1и изворима своје оштроумне и досетљиве цедагогике. Еолико их је који се вежбају и труде да ућуткају своје срце, да би, као какви полицајци, вдадади над две три десетине ђака, чијим напорима треба да унрављају ? Добро утврђени програми, по којима се досдовце ради, добро еастављене и прнпремљеие декције, савршено прилагођени задаци и сакесно поправљени: све се то налази у извесним разреднма, у којима је, ипак, папредовање споро и ни у ком погледу није у односу са оном активношћу и преданошћу, што их је учитељ утрошио. Вежбања се ту врше с математнчком тачношћу, покрети ђачки иду на конац, по војнички. Никад никаквог нереда, никад ниједног изгубљеног тренутка,... бар тако изгледа, али, само тако изгледа, јер ннком не може пасти на намет, да мисли и верује да ће четрдесеторо деце, од десете до дванаес/ге године, којима се говори без прекида пуних двадесет минута о болестима винове лозе, или о балканском рату, употребнти све то време на пасивно слушање, и да ће скрштених руку нажљиво пратити, ма како им се интересантне ствари говориле. Они су ту, нрисутни су својим телом, али, ко зна, шта јс с духом, куда оп лута? Истина је, учитељ се не шали с дисциплином; намршти се и набере обрве при најмањем шуму, и поновљени случај свагда повлачи казну: не сме се нико мрднути, не сме никуд погледатн, не сме се очнма измењати мишљење са својим суседом, не сме се ништа запитати, не сме нико уста отворити, нити се насмејати. У разреду, учитељ се нпкад не смеје: похваљује неког као што и кажњава, као што и наређује, достојанствено и хладно. Л.еденјеи хладан, п његови ученици нлаше се и да му приђу; боје га се, јер знају да никад неће заборавити и најмање њихове ногрешке, и од тих погрешака увек оеећају некакву тегобу и нритисак на својим слабачким раменима. Овај је учитељ правичан, и, без икаква изузетка, подједнако се понаша према свима својим ученицима. Они му то признају, али и поред тога, врло га мало, или нимало не воле: он је само правичан, али није и добар. И, како не воле свога учитеља, деца, његови ученици, тако исто не воле ни оно, што им од њега долази. Његова настава нема за њих никакве привлачности; она је ту, додирује их само овлаш, али се у њих не унија. Само се помоћу срца доспева до дечје интелигенције; она треба с. пуно поверења да прихвате све оне истине, којима их учимо, пошто је њихова моћ размишљања недовољна, чак толико недовољна, да би могла покушати ма и најмању контролу. Но, ово поверење деца не поклањају, или још боље речено, она га чувају само према ономе који