Просветни гласник

НГИКАЗЖ И ОЦЕНЕ

215

познати еииграФичар Латишси, цозвало наставнико старих језика у гимназијама и университотима ради заједничке измене мисли, да бл се изјаснили о невољном иоложају класичне гимиазије и овентуално иоднели минпстарству своје жеље у облику резолуције. Овај коигрес добио је нарочито обележје тиме, што су класични филолози иосле дугога времена опет доживели, да се барем од централне просветне унраве не сматрају као излишна класа људп, већ да се показује добра воља, да се њима иршшше неки зпачај у иитању о образовању. Јер од времена реФорме министра иросвете Вановског у 1901. години као да се у Русији озбиљно тежило за тич, да се црође без класичне гимназије и да се иоред врло нејасно конструисане седморазредие реалке у осморазредној реалној гимназији са 30 часова латинскога језика од трећега разреда, коју Је Вановски завео наместо гимназије, гледа једини могућни тии средње школе. Уз то је реалка у 1905. години добила још право, да даје абитуријенте за уннверситет, ако со они као окстерни подвргну испиту из латннскога језика. А захтеви на том испиту су врло мали. Зло стање изазвано овом реформом с вроменом је тако повећано, да министарство пије могло дуже затварати очи пред њим. Рад у великим школама натио је због нодовољно ирипреме студената, а највише је наравно патио историско-Филолошки Факултет. Министарство је додуше најпре наредило, да овај Факултет будо отворен само оним сгудеитима, који су испитани из латинског и грчког језика. Ну овим је било мало добивено и тај захтев се показа као неизвршљив. Црво и прво, заање из латинског језика, које су давале реалне гимназије и оно мало „класичних" гимназија, било је тако непоулдано и недовољно, да је на пр. Ливије за већииу студената био књига са седам иечата, а још горе је стајало са знањем грчкога језпка код абитуријената реалне гимназије, који су за последње четири године Факултативно учили грчки. Што су оип знали, .једва је било довољно за КсеиоФонта, а камо ли за Хомера. Сем тога није ни овог.!, Факултативног учења грчког језика било у свима реалним гимназијама. Није остајало нишга друго, но да се у Филолошко -историски Факултет пуштају абитуријенти реалне гимназије и без зиања грчког језика. А Факултоти су са своје стране остајали чврсто при свом по себи разумљивом захтеву, да из латинског и грчког морају бити исцитанп — не само класични филолози, већ и истораци и слависти, а тако и романисти и гермаиисти, и за реалде су приређивали нарочите припремне курсове из грчког. Ну све је ово било само за невољу. Па и у осталим Факултетлма се опажало опште опадање, — чак из руског језика, који је имао бити у средишту наставе. Пре свега све више се цоказивало штетно слабљење опште радие подобности, радне снаге и воље за рад. А од 1898. министри су се мењали тако брзо, да нико није ни могао извршитп већу реФорму. Драгоценог градива сабрале су комисиГе, али није било дела. Нешто позитивно учинио је претходник садашњега министра, а затим овај министар, који је сазвао први конгрес класичких Филолога и школских људи. Велики је број био гимназиских и университетских наставника, који су се одазвали позиву, и после четири дана разговора и претресања, пошто је казано много теорнје и докгринарства али и понека практична мисао, сложили су се у неколико сасвим одређених резолуција, које ваља поднети министарству. Најпре се показало неко неслагање међу старијом и у млађом генерацијом. Док су се представници црве одлучно залагали за гимназију, неки од млађих бпли су задовољни садашњим стањем. Они су самп били