Просветни гласник

15*

ПРПКАЗИ П ОЦЕНЕ

219

со кориоти библиотекаиа, и тај свој начин посматрања примењује до најмањих ситница у библиотекарском послу. Тако у Ладевиговој књизи имамо дело иисано пе само за стручњака н управе јавних библиотека, као и за све оне, који уопште са библиотекама имају каквога додира, већ и за саму публику, и оно је свима њима добро дошло. Јер сада је сасвим другачијом постала задаћа, коју имају јавне књижнице. Раније књижница је била радпоиица и средство за рад научнику и књижевиику, а данас збирке књига служе као опште средство за образовање народа. Ранпје је књижничар, како вели један немачкп критичар, као змај чувао своје благо, књиге; сада се према читалачкој публпци иора показивати на.јвећа либералност. Данас су у великом свету нарочито развијепе и све се више умножавају и шире тако зване народне књижнице, књижнице за народ, поред ошптих јавних књижнпца и научнпх књижница те сада имамо ова три типа библпотека као три одвојене групе збпрака књпга са потпуно разлцчним задаћама; оно ће и у будућности остати једне поред другпх. Према проширеној и новој задаћи, које су добиле библиотеке, мора се удеснти и уређ«ње њпхово за сав рад у њима. И Ладевигова књига, која иотпуно заслужује назив иолитика библиотеке, у пуној мери одговара својој сврси; она даје стручњацима необично много иодстицаја, пуних духа, а без наметљивога учења; у њој је пзванредно богато градпво, изнесено у упоредној ирегледности, слободно и отворено стављено ва дискусију, а црнено је из обилата искуства, које нма писац као упранник јодно велике књижиице (у Круповој Фабрици у Есену). Ладевиг је свој поглед и зпдаћу своје књиге изнео у кратком иродговору, пз кога истичемо ово : „Сва пракса књижннце мора се поставити на. исихолошку основу. Отуда можемо на току постанка књижнице пратити нроменљиве погодбе за рад са књпгама. Отуда се развија тактика овога рада. Кад бе узме, да употребљавање и читање добрих књига значи обогаћавање и унапређење народа, онда бнб.шотекар не мора мислити ни на што више до на то, како да своје благо учшш употребљивпм... Ну ко.шко се јако чинн, да рад библиотекарев са највпше тачке водп у неограннчену земљу слободе и лепоте, утолико су му близу и тесно постављене л.удске граннце. Ова књига ће свуда показати, да ми у најбољем случају нитп можемо дати сво, што бпсмо Х1елп дати, пити онако неограничено, како би смо то хтелп дати... Задатак је књпзи дакле психолошки а уједно и тактички. Дубуко улажење у оно што је ошпте човочанско и нопустљива човечаиска љубазност морају се спојиги са неизоставним поретком књнжнице". Ладевигово дело иодељено је на двадесет и једпу главу. У ирвој се говори о судбипи књиге у разним времепима и о новим задаћа књижнице. У другој је реч о библиотекару, где је леио ноказана разлика између старог и повог библиотекара, његова иракса и његова школа. Леп је завршетак ове главе о библиотекару: „Испред часнога рада, који ноуздапо свакоме служи на добро, извесно уступа иодцењивање позива од стране нублике. Сам библиотекар налази тада и своју добит — он се сам умножава у свом скромном раду, који увек другоме пома?ке у добпјању награде. Па ако он сем и не кида плодове свога рада — над Шумарском Академијом у Миихему стоји натпис, који нарочпто иристаје за библиотекара: Ми сејемо, што нећемо жети, а жањемо, шго нпсмо посејали!" Дал>им трима главама предмет су посебице : научна библпотека, оншта јавна библиотека и народна библиотека. .Тавне научне библиотеке (архивска књижница, општа књижница за студије, стручна књнжница) прииадају