Просветни гласник

СЛУЖБЕНИ ДЕО

339

лигенција, нису јединс ни аутоматске духовне пробе, већ психографски минимум који допушта орпентацију код индивидуа које иначе не познајемо; они не могу заменити већ само допунити и учинити упоредљивим и мерљивим посматрања друге врсте (психолошка, педагошка, лекарска). Шта су то тестови? Они психолошки екснерименти, којима је циљ да утврде индивидуалну нсихичку способност или поједину психичку особину једне личности, зову се данас тестовима. Различних могућних тестова има необично много (стр. 10, 16). Дуго се погрешно мислило, да се свака психолошка експериментална метода може употребити као тест, ако се место многих мерења на малом броју лица испитају многа лица један пут или мало пута. Тако исто се не сме поједини психички Феномен сматрати као основни симптом интелигенције. А тако је на пр. Ебингхаус сматрао комбиновање, те је отуд интелигенцију испитивао методом комбиновања или допуњавања (на пр. речи у реченицу, делове једне слике у целу слику, и т. д.). Тако је Бине сматрао пажњу, Мојман — разумевање апстрактних речи, многи други — способност схватања (слика, речи, и т. д.). Као тестови су употребљавани они школски радови (рачунање, писање по диктату, учење на изуст и др.) који донуштају релативно егзактно мерење постунности и по квантитету (за извесно време урађенога) и по квалитету (одн. по броју погрешака); али је и то погрешно, јер ти радови зависе од различних спољашњих услова гаколе и наставе. Бољи су они тестови који нису баш прецизни као лабораторијски експерименти, али су ближи животу: то су директне иробе разума (на пр. дефинисања, упоређивања, разликовања, разумеЈвања пословица и досетака, увиђања бесмислености у слици и речи, и т. д.), како су их, пре свега, психијатри израдили (стр. 13). Али је овде, опет, вемогућна Финија карактеристика индивидуе, јер су немогућне градације (уређивање индивидуа у једну скалу). Поједини тест, ма како добар био, сам за се не може се учинити средством испитивања индивидуалне интелигенције. Јер ми не знамо његов смисао, не зиамо, колико у једном психичком акту (којије увек продукат врло различних делимичних услова) припада интелигенцији као једном услову поред осталих. Ако употребимо и више тестова, али који се односе на једну страну интелигенције (на пр. на способност комбиновања), ми ћемо истина, ако се њихови резултати слажу, моћи утврдити ту једну страну интелигенције, али не интелигенци.ју као ■свестрану способност, не и остале њене стране (на пр. схватање, разумевање, анализирање, расуђивање, критиковање, одлучивање и т. д.). А све ове Функције интелигенције треба имати у виду. Јер ако једна индивидуа буде прва на пр. у способности комбиновања, зар то мора бити и у осталим, па дакле и у укупној интелигенцији? А ако интелигенцију треба схватити као оигиту способност која целокупном ду-