Просветни гласник

СЛУЖБЕНИ ДЕО

349

дико и учоника (стр. 85). После неког времена (на пр. после неколико ведеља) могу се ученици још један пут оценити и тако се оба реда могу уноређивати, појединим ученицима дати средина између старог и (ако је стари „ранг" променио) новог места, и т. д. Интересантна су испитивања Ђиг1- ова, ко.ја показују, да је корелација између интелигенције и успеха на испиту много већа него корелација између интелигенције и „ранга* у разреду (стр. 88). Нарочито у вишим школама је неслагање између иителигенције и ранга много веће него у основним школааа, А баш се у вишим школама наставници разних предмета прилично независно од општег ранга учениковог слажу у оцењивању њихове интелигенције (стр. 92). Тај резултаТ, упоређен са испитивањима у основној школи, показује још и то, да су од вредности само она оцењивања интелигенције ученикове, која се чине са егзактном методиком и психолошким знањем. Само помоћу веште систематске комбинације тестова може се поуздано градирати интелигенција и одређивати њени ступњеви. Пошто прво наводи бројне резултате различних исиитивања, Штерн и овде наглашује важност узајамног комиензовања тестова као принцина серије тестова. Такав комиензациони систем биће у толико поузданији, што су поједини тестови у слабијој корелацији, али спојени ипак дају резултат („ранг"), који је у највећој и најконстантнијој корелацији са (другим путем) оцењеном интелигенцијом (стр. 95, 98). Ово Штерн потврђује и резултатима неколиких (Бертових и др.) испитивања. Постављење такве резултантне вредности (ранга) је врло лако. На пр. нека се 3 ученика испитују у 8 теста. Нека најбољи добије у сва 8 испитивања ово место: 3,1,1; други: 1,2,4; атрећи: 2,4,2. Средња 3 + 1 +1 1Д17 1 + 2-(-4 вредност за првог ученика Је = 1, 67; за другог: о о 9 + 4 + 2 = 2,33; и, за трећег: 0 = 2,67. о Бертово мишљење: да смо ми у стању помоћу неколико тестова уредити извесан број дечака по интелигенцији у један ред тачније, него што се то да учинити школским испитима или од стране учитеља и после њиховог вишегодишњег дичног општења с ученицима, — налази Штерн и сувише онтимистичким и претераним. Али и он налази, да је тај принцип тако очигледан и да тако много обећава, да га ваља исцрпно испитати са најегзактнијом методиком и на најшироЈ основици (стр. 97). И он се нада, да ће се и овај поступак моћи усавршити и постати систематским као и Бинеов (стр. 98). У осталом, тек оба ова принципа заједно омогућавају прецизно оцењивање ступња интелигенције једног детета.