Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

359

внла Физиологије српских гласова. За ту науку је јасно, као што је два и два четири, да групе гласова *оји," „ијо " не постоје у нашем језику, као што, с друге стране, груне ае, аи треба увек, да би се укинуо зев, раздвојити јотом. Ето управо у овом тренутку и ми написасмо реч „раздвојити"; али ми се и не хвалимо својим пуританством. За нас ностоји једно само велико правило: иустите свакога, који има иосла с кпигом и с иером, и који иознаје добро свој матерпи језик, нека иигие ао својем осећању и уверењу, па на којој страни претегне, тамо је истина, јер је тамо .језик у своме историјском развоју скренуо. Смешво је и непаметно давати лекције онима, који знају исто толико колико ви, ако не и нешго више. Тако стоји ствар, и тако је наше мишљење о њој. Занимљиво Је сад чути оне који се сматрају, са разлогом уосталом, у праву да дају тон у погледу језика и правониса. Њих има три категорије: проФесори језика и књижевности на Универзитету, проФесори језика и књижевности по гимназијама, и писци. Универзитетски проФесори су у највећој недоследности међу собом. Док се једни, заступајући научно српски језик, држе историско-Физиолошкога правца, и иду у томе каткад до претераности (г. г. Белић, Кошутић и Ђерић), дотле други, наставници књижевности и раденици махом на књижевној критици и историји, уносе много више либерализма у овом погледу {г. г. Скерлић, Богдан и Павле Поповић, Вулић, Ћурчин и други). Господин Богдан Поповић је у неколико махова држао на 5 г ниверзитету течаје из теорије српскога књижевног језика. Са познатом деликатношћу и познавањем ствари он је расветлио питање са много страна. Алн је ипак у оном што је најглавније показао мало искључивости. Ео је меродаван у иогледу иравилне уиотребе, будући да употреба, изив, даје сву и једину санкцију правилности језика? На то је господин Поповић дао отпршшке овакав одговор. Меродавни смо ми, сви ми који смо прошли кроз школе и које у овом тренутку занима питање о језику; меродаван је затим и „ужи круг", „добро друштво" паметних људи који иознају историски развитак и свога и туђих језика, те се не даду завести никаквом виком „расе граматичара". Добро! Ово је све и паметно и умесно. Али где је тај ужи круг, где је то добро друштво? Ми сматрамо да све три поменуте категорије сачињавају са правом тај круг, пошто је свака од њих и прошла кроз школе, и иознаје добро свој матерњи језик, па чак и историјски развој туђих језика; и пошто свака од њих има носла с пером и са књигом, пишући, предајући и — на тај начин — стварајући или утврђујући српски књижеван језик. Само колико је хетерогено то добро друштво! Свака категорија има по неколико подгрупа, које се све међу собом покаткад више разликују него ли сав остали део публике, која је изван овога ужег круга, а у којој има школованих људи, који се могу наћи 25 *