Просветни гласник

360

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

у чуду, зашто да и они не уђу у то добро друштво, кад оно већ не представља собом ништа целостно ни хомогено. Дакле, овај уместан нокушај госиодина Богдана Поповића у смислу консерватизма у језику ипак се не може одржати пред анархистичком струјом, која хоће иа нереда да се роди ред, да се правила сама од себе у току времена створе. Још једном, дакле, најбоље је пустити ствари да иду како иду,. реагујући само на најгрубље погрешке и на основно непознавање језика. Све остадо ће доћи само собом. И код гимназиских проФесора се могу разликовати две групе. У прву долазе граматичари, поборници прагматичких правила и непроменљивих норама, људи који годинама предају описну граматику, и који су се толико сродили са њом да заиста нредстављају као неку расу. Они понекад имају права, јер не дају да се оде до крајњих застрањености у слободама. Збиља постоји у свакоме језику извесан ограничени домен правила и прописа, који се мора као неприкосновен сматрати, и који мора важити за све подједнако, и то за подужи низ година. То је језгро, живац, шш боље још — дух језика. Он се мора поштовати. Само тешко је одредити границе томе домену. Шта се има сматрати као допуштено, а шта као погрешно? Господин Богдан Поповић је покушао допринети и решењу овога најмучнијега питања иа области науке о језику. И нашао је за његово решење једну врло ингениозну Формулу, која је битно супротна начелима граматичара, а која сама собом — бар код онога „доброг друштва" — чува и од претераности и застрањивања; он држи да у свакоме спорном случају има да иресуди лично осеАање, лични такт. Наравно да граматичари о којима је реч, и који представљају најконсервативнији елеменат у овом погледу, не могу ни на који начин да приме ту Формулу. Она негира цео њихов принцип, који захтева категорички проучавање и поштовање читавога једног компликованог система од апстрактних правила, лишених у већини случајева сваке довољне образложености. Поред ове групе гимназиских наставника, (Јован Живановић, Живојин Симић, Живко СтеФановић) постоји и друга једна, куд и камо умеренија, она ко.ја је — чини нам се — понајближе истини (Јеремија Живановић, Миливоје Башић, Драгутин Еостић, Милутин Драгутиновић, Јаша Продановић и Гаврило Јовановић). То су махом наставници теорије и историје књижевности, не ретко, и сами, књижевници, који су сваког дана на језиковномеврелу, одржавајући непосредне везе са живим, говорним, са граматичким и са књижевним језиком ерпским. Говорни језик, граматика и књижеван језик јесу три различита вида под којима се сваки језик јавља. Новлађивање ма којем од та три правца погрешно је, или бар није ни од какве користи по развитак и богаћење језика. Само срећна њихова комбинација представља језик у свој његовој пуноћи, у богатству и у свима преливима његовим. А комбина~