Просветни гласник

НАСТАВА а КУЛТУРА

361

ција, складан спој, ова три језиковна вида остварена је готово једино код наставника ллтературе у средњим школама. Тврдећи ово, имамо непрестано на уму природан, богат и леп језик којим пишу г. г. Јаша Продановић, Јеремија Живановић и Тихомир Остојић, и којим су писали пок. Стеван Сремац и Илија Вукићевић. Најзад, што је од великог значаја по нриродност у језику, они сматрају језик као једно средство за изражавање; главно је мисао, идеја, и ако су оне добро изражене језик мора бити добар. Отуда неизвештаченост и неусиљеност, од којих се проФесори Универзитета тбже могу да ослободе, будући да би често хтели да виде и у језику самом као таквом неке нарочите лепоте. Најзад долазе писци, творци књижевнога српског језика. Они су опет крајње либерални. Никаква правила не важе за њих. Сваки има своје језиковне законе. Расуло једно и анархија. Уредници књижевних часописа муку муче са многобројним исправкама, што их уносе у рукописе, но које писци покаткад неће да признаду као грешке. При појаки књига, сироти критичари се убише замерајући им на језику. Но све то ништа не помаже. „Што дикла навикла". Сетите се Нушића, Борисава Станковића и пок. Домановића, да остале и не помињемо. Колико неосвртање на све опомене, на све замерке критичара! Али да видите, имају и ови људи нешто права. Зашто да се клањају пред правилима, кад правила треба да се по њима управљају, т. ј. да се извлаче из безброја истоветних конкретних случајева (па ма они привидно и погрешни изгледали), који се понављају у делима свију њих; зашто да слушају проФесоре и критичаре, кад и једни и други, донекле паразитски, живе од тога што проучавају дела самих тих књижевника! Зар јеједан само неталентовани критичар изишао на глас пишући « делима талентованих књижевника? Остаје дакле само једно: писати језиком, наученим негда у школи од проФесора (недовољно наученим и довољно поборављеним) и обнављаним читањем књига и говорном употребом, т. ј. језиком који је најближи ономе, који заступају наставници литературе у гимназијама. , * * * Овај кратак чланак имао је за циљ, не да одговори на постављено питање, него само да укаже на његову сложеност и сталну актуелност, кад је реч о српском језику; имао је да у једном нарочитом облику анализира питање, посматрајући га у његовим главним представницима и покретачима; да да свакој струји за право, онолико ко .1ИКО се нама учинило довољно; и да на тај начин укаже на иотребу што веће широкогрудости у расправљању овога тугаљивог пнтања, у којем сваки себе сматра за позваног да каже последњу реч. Гргур Берик