Просветни гласник

ПАСТАВА П КУЛТУРА

375

нас, и да се сами васпитавају, кад се не буду могли више користити учитељевом наставом? Зар није најбољи плод, који се може извући из својег школског учења, бити свестан да је оно што се зна само почегак, увод, и да је човек подобан да продужи илл да предузме, у свако доба свога живота, сам собом свако изучавање, допунско или ново, на што га гони потреба, или га изазива драж? Учећи људе да се служе књигом, обезб°ђује им се независност, ова подобност да буду, сами себи довољни. Књига је, дакле, ослобођење. У главном, и данас још, Сократ има право а не софисти . Практика из саме практике, свршетак преобраћен у средство, потискивање идеје као посредниде између утиска и реакције, то је животињска рутина, кој? је на место мисли и човечје радљивости. Јер, независно од праве, сопствене вредности знања и интелигенције, умешна и сигурна практика, брза и плодна, само је она која је осветљона и објашњена теоријом. III Треба ли рећи да нема шта да се задржи од оних примедаба које се непрекидно појављују и порађају против књишког васпитања, против замењивања ствари речима, против замењивања живота школом? Далеко од тога да су оне без вредности, напротив ове су примедбе врло важне, капиталне; но, оне се све односе само на злоупотребу теорије, на лажно тумачење улоге, која школи припада, а не односе се на паметну употребу правила и апстрактних знања. Два су начииа да се разуме значај и улога појмова за дух човечји. Може се претпоставити, чак је човек, истину говорећи, склон да усвоји да су извесни појмови тако добро васпостављени и утврћени, да су тако јасни и схватљиви, да могу бити сасвим законито усвојени као заменици стварности. Отуда, уместо да се поново почиње посматрањем Факата, верује се да је се у праву да се пође од извесних појмова, и да се одатле извуку, просто и чисто, помоћу оног непогрешног оруђакојесе зове логика, последице које та Факта обухватају. Но појам, овако схваћен и употребљен, чини наставу апстрактном, туђом животу, догматичком и често неплодном. Али није ово једини начин, који би био схватљив, да се овако разуме знача.ј апстрактног и правила. У ствари, овај је начин лажан, и треба да буде одбачен. Формуле, појам, сама наука, у својој целини, увек је само непотпун и несавршен израз стварнога. То је провизија, у облику којим се да руководити и саопштавати, опаски које смо могли учинити о скорашњој прошлости нашега света. Од те прошлости познајемо само један део; а о будућности, пак, можемо чинити само нагађања. Правила, према овоме, треба да буду схваћена, не као савршени л непроменљиви типови, већ као оруђа за оријентацију и и^траживање. 26*