Просветни гласник

376

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Кад их овако разумемо, јасно је, да се она не одупиру, већ се, напротив, обраћају на посматрање конкретних стварности, на пространо и слободно увођење живота у школи. Ово није све. Под речју живот, треба, очевидно, разумети, не само вежбање активности, просто речено, осећајности н воље, већ, такође, и вежбање интелигенције. Значи не живети као човек, кад би се занемарила мисао, и кад би ее ценнда само импулзивна радљивост. Јер, идеје и речи су, посматране, по својој правој природи, као симбоди несаврпхени, живи и гипки реалних ствари, у суштини, израз и средство живота интелигенције. У практици, средство, које ваља употребити да би правила и појмови играли ону улогу која им, по праву, припада, састоји се у томе да их непрекидно суочавамо са стварностима. Треба тако радити, да се васпоставе и одржавају у духу асоцијације идеја, које га непосредно воде означеној ствари, и обрнуто. Појам треба, увек, да сугерира интуицију, као што и интуиција треба да изазива појам. Отуда је једна од најпотребнијих пракса у настави, као нераздвојна погодба њезине вредности, оно што се зове вежбањем, или конкретна употреба правила, чим дух тачно стиче врло живо осећање, и као инстинктивно, о односу између апстракције и стварности. Што је, у главном, важније изнад свега, није у томе да се употреби овај поступак, ово средство, ово оруђе, већ да се то употреби на начин доиста активан и жив. Лако је свести на сколастичке и мехааичке рутине чак и оне методе, које се називају активним и директним; исто тако, с друге стране, најсувопарнија и најапстрактнија књига може бити оживотворена коментаром учитеља којега одушевљава љубав ирема деци и према науци. Може се и треба, потпуно осуђивати употреба метода чисто прагматичких, одржавати потребу да се учини да у школу продре што више живота и што више могућне активности. Но једно се питање појављује, чија је важност од врло великог значаја. 0 коме је животу, управо, овде реч? Овај израз: „Живот у Школи* има, у ствари, два значења. Под овим речима може се разумети да заузетост за стварни живот, за друштвени живот, који очекује дете по изласку из игаоле, треба да буде непрекидно у духу наставникову; да школа у детету посматра потоњег човека, и да га помаже да се Формира. И ово је тумачење, посигурно, сасвим оправдано. Подизати децу значи радити да од њих створимо људе, значи култивисати и развијати у њима подобности које ће им бити потребне да отаљавају свој човечански позив. Али, има још један други начин, не мање интересантан, да св; појми живот који треба да влада у школи.