Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

377

Детињство није само предговор зрелог доба: оно има своју вредност, своју лепоту, своје право битисања, само по себи. Нашто увек живити у будућности, а никад у садашњости ? Пустите децу нека се наслађавају својим детињством, нека развијају особине свога узраста и доба, нека окусе, у свој њиховој чистоћи, оне радости које им пружа природа. Нека се неверује, уосталом, да ће деца, живећи животом својих година, пропустити да се не припреме да живе и животом човечјим. Дете, свакако, треба да се прилагоди за човека, коме треба да буде продужење. Али, човек, са своје стране, нема ли баш ништа да научи од детета; нема ли користи да прими његов утицај ? Детињство, то је идеализам, то је вера, простодушност, воља, правичност, експанзија, поверење, оптимизам, љубопитство и живахност духа, окретност, нада и бесконачна амбиција. Добро је да дете буде поетављено у положај да остварује и развија ове драгоцене врлине свога доба, да би, у додиру с њим, свршени људи поново оживели поштогод у себи, и да би оно само било те среће да од свега овога сачува ионеки траг у разочарењима стварног живота. Нека школа, дакле, и у овом другом смислу буде такође жива. Нека живи животом који одговара детињству и младости! Нека буде привилегисано и мило место, на ком би деца осећала радост да уче ради учења, да изучавају прибрано и весело, да осете да влада међу њима правда и благонаклоност, да раде и да се играју заједно, удружени и везани драгоценим везама другарства. Она ће снабдети своју меморију драгим и пријатним успоменама, које ће им, понекад, бити право миље и снага. На тај начин она ће испуњавати ову улогу, зарад које је тако лепо удешена, да послужи као посредник између старих и нових генерација; да учини да се ове користе врлинама оних, и обратно; да уштеди између њих ову непрекидност у мењању, ко ,Ја је као погодба за одржавање, за моћност и за величину људске заједнице. Садашња жива школа, то је здраво, младо друштво, с пуно оправдане вере у будућност. Е. Вотгоих. I,' аппее реЛадоугдие.