Просветни гласник

НАСТАВА Н КУЛТУРА

481

чим се роди, ми бисмо узели да се то откриће врши сукцесивно, у самом историјском развитку дивилизованих друштава. Али хипотеза, стављена овим у ток времена, остала би ипак у основу иста, што значи Финалистичка, религиозна и антроподентрична. Са гледишта научног, нроучавање Факата не доказује да се развој друштва, ма и вишег тииа, врши на тај начин што се оно, било у целини или у појединостима, увек мења у смислу „бољег". Напротив, показало се да маса унутрашњих и спољашњих узрока може спречити или померити развијање једног или више низова појава, а тим и свих осталих. Ако посматрамо сукцесивна стања кроз која је прошао један део старог света (Шнанија, Италија, Галија), од I до XII века, тешко ћемо тврдити да се ту непрекидно ишло у правцу ка бољем. На које било гледиште да се ставимо (економско, интелектуално, морално, политичко иди друго), неоспорно је да су промене, узете у целини, значиле пре корак у назад него у напред. Арапска, индијска и кинеска цивилизација показале би исте примере. На тај начин, променљив садржај .моралних истина", чак и код најцивилизованијих народа, далеко је од тога да се у току времена стално пречишћава. Он се развија упоредо са општим развитком друштва. Он губи старе елементе и добива нове. Често изгуби оне које би, како се нама чини, боље било да је задржао, а задржи оно што би требадо одбацити; најзад усвоји нове чији принос доноси вигае штете него користи. Ове елучајности могдо би отклонити само неко свемоћно Нровиђење које би уггрављало друштвеним развитком: са принцииом о условима егзистенције оне су потпуно у сагласности. Отуд излази да морална свест у даном времену, образована сарадњом целокупног друштвеног стања, никад не може да испуни онлј општи образац правде таквим садржајем који ће у свему бити достојан иоштовања какво му она приписује. Било да што наређује или брани, било да се нрема нечему понаша равнодушно, она нужним начином помаже да се бдрже мање више јасни трагови онога. што се обично зове друштвеним празноверицама и незнањем. Друштвене празноверице, — у етимолошком смислу речи, — кад год се ради о разликовању класа, обавеза и забрана утврђених још у давно време, под утицајем идеја и веровања које свест више не признаје, мада они још постоје. Незнање, кад услед недовољне обавештености о Фактима, наше осећање правде остаје равнодушно спрам оправданих захтева који се тек рађају и још немају снаге да изнуде себи поштовање. Узалуд је и мислити да бисмо могли, као под неком чаробном силом, наједанпут отрести се ових предрасуда и празноверица. Што се тиче незнања, немогућност је очевидна. На који начин да се обавестимо о нроменама појма правде које ће изазвати преображаји што леже у Дадекој будућности, и једва се могу назрети у наше доба, а